Српске чиче у Великом рату

Када је Краљевина Србија бивала нападнута и кад се морало ићи у рат, та обавеза никога није могла да заобиђе.

Целокупно становништво, свих узраста, без обзира на друштвени статус, материјално богатство, степен образовања, професионална достгнућа итд, апсолутно сви су се укључивали у ратни подухват. 

Тако су рецимо и најобразованији студенти (деца политичара и индустријалаца у оквиру ђачког батаљона 1300 каплара од којих су њих две трећине изгинули) ратовали раме уз раме са неким домаћинским синовима који су у рату први пут отишли мало даље изван најужег завичаја или са неким добровољцем из „прекобројних пукова“ пристиглим из Срема или Босне или Лике или Баната, који би први пут дошли у Краљевину Србију за чију слободу су ризиковали не само своју главу, већ и главе своје породице која би остала на непријатељској територији.

Рат никог није заобишао, од мајки које су остале са бабама да чувају децу у вишедетним породицама и породичним задругама и одржавају имања, док им се мужеви или браћа не врате, до најстаријих који су сваки на свој начин доприносили српском ратном напору.

На слици видите такозване „српске чиче“ или „српске стричеве“ у Великом рату у Краљевини Србији. То су биле јединице на гарнизонској и стражарској дужности, састављене од људи од 46. године живота, па навише. Ту је било људи од прекаљених ратних искустава, четника из борби у Старој Србији, па све до ветерана српско-турских ратова који су вођени између 1876. и 1878. године.

Једноставно, то су били прекаљени српски домаћини чији су синови водили најжешће битке, а они сами су желели да им помогну, да чувају пруге, путеве, мостове итд. и да, кад затреба, сами улећу у гротло битке раме уз раме са својим синовима, па чак и унуцима.

Зато су српске чиче, које су и до тада по патријархалном васпитању увек уживале најдубље поштовање и љубав млађих генерација, с пуним правом, бити десет пута више поштовани и вољени након завршетка Великог рата и победе српске војске.

Задатак српских чича био је у томе да чувају железничку пругу, мост или неки важни објекат док су се његови синови борили на граници са непријатељем. Овако је о њима писао амерички писац Фортиер Џонс:

„Код сваког малог моста било их је по четири, два на свакој страни, где су живели у малим шаторима од шипражја. На станицама излазиле су читаве чете чича, у чудноватим групама, с пушкама разног калибра обешеним о њихова кошчата рамена“.

А у одсутним тренуцима за опстанак Србије, након снажног продора непријатеље, активно су се укључиле у фронтовску борбу, и заједно су се раме уз раме са војницима првог и другог позива, укључиле у одсудни бој.

Србија! Србија! Слава јунацима, српским чичама!

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Твитер

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *