Нова Србија у Руској империји

На фотографији се налази Нова Србија, област коју су Срби у 18. веку населили у Руској империји, која се данас налази у Кировоградској области у Украјини.

Нова Србија је заправо прича о томе како је један Србин, аустријски пуковник из Поморишке Крајине, пореклом из Доње Преспе у данашњој Северној Македонији, отишао у Русију и формирао Нову Србију.

Како је могуће да неко из Доње Преспе оде у Русију и оснује Нову Србију, а не Нову „Македонију“?

Просто, пуковник Јован Хорват је био Србин из Старе Србије и тада није постојала полутерористичка Бугарска егзархија да убеђује Србе да нису Срби, већ „над-Бугари“ и „супер-Бугари“ звани „Македонци“.

И да се разумемо Јован Хорват, оснивач Нове Србије, носи то презиме не по некаквим „Хрватима“ већ по месту Арвати, у Доњој Преспи, одакле потиче његова знаменита фамилија, који су имали велика имања у том делу Србије (данашње Северне Македоније) још од времена Немањића.

Деда Јована Хорвата, Марко Хорват се преселио у Аустрију у другој половини 17. века, где је наставио да се бави трговином. Он је узео то презиме по називу свог родног села. Отац Самуило Хорват се определио за војнички позив, а његово занимање је наследио и његов син Јован. 

Када је Аустријско царство одлучило да распусти Поморишку војну границу, породице српских граничара одлучују се за селидбу у Руско православно царство, уместо наставка живота у римокатоличкој Аустријској империји.

Због тога, 1751. године аустријски пуковник Јован Хорват добија пасош за одлазак у Русију, и тако постаје први српски званични колониста у Русији. 

Убрзо прави план насељавања незадовољних Срба аустријских граничара у Русију, који је упутио руској царици Јелисавети Петровној и она, заједно са Правитељствујушћим сенатом Русије 11. јануара 1752. године званично успоставља посебну област Нову Србију са седиштем у Новомиргороду. Убрзо му се придружују хиљаде Срба из Поморишке границе, највише из Арада и околине. Хорват је Нову Србију уредио према устројству аустријске Војне границе.

По одобреном плану на додељени простор могли су да се насељавају само православни Срби. Пређашњи становници су морали да се одселе. Командант пука генерал Јован Хорват је оснивач града Новомиргорода. 

Између 1754-1757 године Хорват је учествовао и у изградњи утврђеног града на реци Ингули—града Свете Јелисавете или Елизаветграда, данас Кировграда, по коме читава област данас носи име.

Срби граничари су били пешадија (стрелци) и коњица (хусари) у одбрани тог степског подручја од напада Пољака, Швеђана и Татара. Они су по потреби учествовали у свим ратовима Русије. Формирала су се два српска пука у оквиру руске армије – хусарски и пешачки, сваки коњанички са по 4000 војника, а два пешачка по 2000 људи. Српским Хусарским пуком је командовао генерал Јован Хорват са командом и Новомиргороду, а Српским Пандурским (пешачким) пуком је командовао његов брат потпуковник Михајло Хорват у првој, Криловској роти.

Хорват је био врло предузимљив човек, велики српски патриота, национално свестан и пожртвован. Расељавао је друге националности, али је од Нове Србије желео да направи етнички чисто српску област. 

Свим силама се Хорват борио против одрођавања и асимилације, радећи на подизању српских цркава и школа у Новој Србији. 

Зато је од 1758. године ушао у политички сукоб са руским Синодом, јер је намеравао да доведе једног српског владику у Нову Србију и настави рад СПЦ на том подручју. План је био да се у Новој Србији оформи једна епархија СПЦ, по узору на тадашњу Будимску епархију. 

Хорват се старао да се у скоро сваком српском новом насељу подигне по православна црква, а код главног града области Новомигорода и српски православни манастир. Зато је у Нову Србију доводио архимандрите Атанасија Милутиновића и Софронија Добрашевића. Нажалост није успео у свом српском подухвату, јер је то већ зазирало у тадашњу високу политику.

Померањем руске границе далеко на југ и запад и аустријским спречавањем даљег исељавања Срба из Аустрије, престала је и потреба за постојањем посебне српске граничарске области у Русији. 

 Указом од 22. марта 1764. године област Нова Србија је претворена у Новоросијску губернију. Уследила је убрзана колонизације те области да би Срби престали да буду доминантни и касније се лако асимилују у велико руско православно море.

Једини траг о постојању некадашње Нове Србије видимо по местима које су оснивали наши Срби исељеници у Новој Србији, попут Суботице, Вуковара, Митровице, Панчева, Турије, Сомбора, Мошорина, Вршца, Смедерева, Бечеја, Глине, Сланкамена, Мартоноша, Земуна, Глоговца итд.

У Новомиргороду и Новој Србији су боравили и Карађорђе са српским устаничким првацима избеглим након слома Првог српског устанка 1813. године. 

Иако му је цар Александар I Романов нудио да се обнови Нова Србија и да се у њу досељавају српске избеглице из устанка, Карађорђе је овај предлог одбио јер је знао да је једина гарантована будућност српског народа у слободној српског држави на простору од Дунава (Сентандреје) до (јадранског) мора сињега.

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Твитер

Прочитајте још:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *