Маћедонија је назив који се користио међ Србљем још од краљевског средњег века до конца 19. и почетка 20. века, када се усталио хеленски назив Македонија, без српског слова Ћ.
Наиме, Маћедонија се помиње још у списима Светог Саве, повељи цара Душана Силног, у Буквару Инока Саве.
Вук Караџић помиње Маћедонце, као и читав дотадашњи српски научни свет, српску земљу Маћедонију.
Ствар и није тако безазлена како се чини, будући да слова Ћ и Ђ (као потомци словенског Ђерв) не постоје у другим словенским језицима.
Презимена на -ић, нпр. Петровић се тако изговара још само у Маћедонији док читав словенски свет изговара -ич, Петрович, укључујући и Бугаре.
У македонској азбуци се јављају слова ѓ и ќ која су еквивалент српским словима /ђ/ и /ћ/ у српском језику (с тим што се мало мекше изговарају; пример: Ђурђевдан – Ѓурѓовден, кућа – куќа) и она су новијег датума.
Занимљиво је да се слово Ђерв користило у старословенској азбуци, а да се сачувало управо само код Срба и Маћедонаца који овај глас имају.
Бугари, који сами себе сматрају ствараоцима старословенске ћирилице (кирилица у њих), одрекли су се слова Ђерв јер глас за њега немају (што алудира на то да су ћирилицу примили, а не створили).
Тако би по неком неписаном кодексу, свако ко уме да изговори овај глас био Србин јер се он јавља још од Кулина Бана – сав наш средњи век је исписан штокавицом где је садржано ово слово, док њега ето по правилу нема ни у хрватској чакавици нити у словеначкој кајкавици.
Данас је остало свега неколико топонима који подсећају на изворни српски назив, па тако имамо место Маћедонце у јужној Србији.
Ћирилица је наша уистину посебна и древна, попут земље Маћедоније.
Запратите нас и на социјалним мрежама:
Прочитајте још: