Војвода Радомир Путник

Први српски војвода (фелдмаршал) у том војном чину чувени војвода Радомир Путник рођен је 24. јануара 1847. године.

Мало људи зна да војвода Путник заправо потиче из равног Баната. Наиме, и његов отац Димитрије и мајка Марија родили су се у Белој Цркви, у јужном Банату, одакле су се преселили у Крагујевац, јер је отац Димитрије Путник био учитељ са службом у Кнежевини Србији.

Презиме Путник његова породица је добила у време када су се њихови преци, тачније деда по оцу Арсеније, доселили са Косова у банатску Белу Цркву крајем 18. века. 

Као питомац Војне академије, првобитно се школовао за артиљеријског официра, али је касније променио интересовања у правцу ђенералштабне службе. Пресудно је на њега утицала личност великог српског јунака Стевана Книћанина, који је предводио добровољце из Шумадије у борбама Срба против Мађарске револуције 1848. године и стварању Војводине Србије. Книћанин је у младом Путнику препознао таленат за војнички занат и кључно утицао на распламсавање националне свести код Путника и његових другова са Војне академије.

Ватрено крштење у ратовима, Радомир Путник добија у српско-турским ратовима 1876-1878, као мајор, командант Рудничке бригаде. Ушао је 16. децембра 1877. године, после неколико дана тешких борби, у село Нишор. Током другог српско-турског рата одиграо је веома важну улогу приликом ослобођења Ниша. За време српско-бугарског рата из 1885. године вршио је функцију начелника штаба Дунавске дивизије, која је учествовала у бици код Сливнице.

Од 1886. до 1889. године био је начелник Обавештајног, а затим Оперативног одељења Главног ђенералштаба. Од 1890. године обављао је дужност помоћника начелника Главног ђенералштаба. Због лажне оптужбе да је Карађорђевићевац и због сумње да је учествовао у тзв. Чебинчевој завери, која је наводно припремана против краља Александра Обреновића у циљу повратка на престо Карађорђевића, краљ Александар Обреновић га је пензионисао је 1896. године. 

Након Мајског преврата из 1903. године, реактивиран је и постављен за начелника Главног генералштаба Српске војске. На овом положају је остао до 1912. године.

У Балканским ратовима био је начелник штаба Врховне команде и својим знањем кључно допринео у победама српске војске. После Кумановске битке унапређен је у чин првог војводе (фелдмаршала) српске војске. 

У Битољској бици је одиграо кључну улогу и правилним распоредом снага је Турцима нанео велики ударац у Првом балканском рату. У наставку рата је командовао продором ка Јадранском мору, који се завршио опсадом Скадра. Упркос војничкој победи, Скадар је након притисака великих сила припао новооснованој албанској држави. 

У сукобу са Бугарском за време Другог балканског рата нанео је кључан пораз бугарској војсци у Брегалничкој бици, где није искористио сав потенцијал победе да докрајчи Бугаре.

У Првом светском рату био је начелник штаба Врховне команде, све до погоршања његове болести 1916. када га је на том месту наследио ђенерал Петар Бојовић. 

Војвода Радомир Путник је командовао српском војском за време све четири непријатељске офанзиве на Србију. Током Церске битке, уз помоћ промућурног команданта Друге армије Степе Степановића нанео је Аустроугарима велики пораз. 

Противио се српској офанзиви у правцу Срема, али је на притисак владе организовао офанзиву на непријатељску територију. Након почетних успеха, због гомилања непријатељских снага на Дрини, повукао је војску и спремио се за нову одбрану Србије. 

Његова одлука да напусти Београд и скрати фронт за време Колубарске битке је била пресудна, јер је српска војска добила време да се опорави и одмори. Заједно са ђенералом Живојином Мишићем, повео је препорођену српску војску у офанзиву која је нанела одлучујући ударац Аустроугарима код Сувобора, након чега је аустроугарска војска потиснута са територије Србије. 

Када је почела четврта офанзива на Србију, предвођена трупама немачке царевине Аугуста фон Макензена, Путник је већ био тешко оболео и није имао много удела у оперативним одлукама. Ипак, у околностима које су биле веома неповољне по Србију, успео је да организује повлачење српске војске преко албанских планина, на албанско приморје и даље према Крфу.

Тешко болестан, војвода Радомир Путник је стигао у Скадар 6. децембра 1915. године, а 9. јануара 1916. је стигао на Крф, пошто су га његови војници на раменима пренели до Крфа где се лечио до септембра исте године. Са Крфа је отишао у Ницу да настави лечење, где је и преминуо. 

Посмртни остаци војводе Путника пренесени су 6. децембра 1926. године у Краљевину СХС, скоро десет година након смрти. Сахрањен је 7. децембра на Новом гробљу уз највеће државне и војне почасти. Уврштен је у ред највећих војсковођа српског народа у његовој историји.

Као дугогодишњи професор Војне академије, војвода Путник је кључно утицао на обликовање генерација српских официра. Као његов најбољи ученик и творац многих новина у теорији и пракси герилског ратовања истицао се генерал Драгољуб Михаиловић који је такође био предавач на Војној академији и начелник главног штаба наше војске током наредног светског рата. Генерал Михаиловић је често истицао војводу Путника као свог највећег учитеља и узора.

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Твитер

Прочитајте још:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *