Све несреће и аномалије са којима се данас као српски народ суочавамо, потичу од одлука које су донете 29. новембра 1943. године, на Другом заседању АВНОЈ-а, под председништвом југословенског диктатора Хрвата Јосипа Броза Тита.
Заправо, суштина наше данашње српске несреће почива у одлукама донетим овог дана 1943. године, док је домет те наше несреће чињеница што су такве одлуке, које је тада донела једна тоталитарна партија без питања народа, добиле снагу међународног права и међудржавних односа.
Новембра 29. створена је и држава у којој живимо Република Србија (и Црна Гора, Македонија) и њени оснивачи и утемељивачи нису Властимировићи или Војислављевићи или Свети Симеон Немања и светородни Немањићи, већ је то непријатељски војник са Цера и Колубаре Јосип Броз Тито. Он је творац ове данашње републике, а остали набројани су стварали и, са Петровић-Његошима, Карађорђем и Милошем, обнављали укинуту краљевину, која је такође укинута 29. новембра.
А шта се то догодило тог 29. новембра када је основана наша република Србија? Шта се то нама Србима догодило на злочиначком заседању АВНОЈ-а у Јајцу, 29. новембра 1943. године?
Многи људи данас не увиђају погубност и општи антисрпски карактер одлука које су тада донете. То се пре свега односи на границе данашње Србије и осталих српских територија које су тада одређене, а данас су оне међународне. Приликом цртања тих авнојевских граница паралелно се примењивало час историјско, а час етничко право – увек оно које је на штету Срба.
Тако је рецимо 532 хиљада Албанаца, који су 1948. године чинили тек 8.15% становника ове данашње окрњене авнојевске Србије, добило етничку аутономију са елементима државности (законодавном, извршном и судском влашћу) и то на најсветијем парчету српске територије и месту где се налази седиште СПЦ Пећка Патријаршија. Не треба помињати декрет о забрани повратка српских избеглица протераних током рата са Косова и Метохије из 6. марта 1945. и одузимање њихове и Црквене имовине. У исто време се радило на прихватању избеглица из Енвер Хоџине Албаније који су масовно прелазили границу док су их комунистичке власти насељавали на територију новоуспостављене САП Косово и то на имања протераних Срба или имања отетих од СПЦ.
Исте те 1948. године на територији новоформиране СР Хрватске је било 543 хиљада Срба, што је тада било 14.5% становништва и они никакву аутономију нису добили (иако су је Албанци на КиМ са 8.15% добили), упркос масовном учешћу у снагама НОВЈ и отвореном геноциду који су преживели.
Са друге стране, проценат од 8% Албанаца у осакаћеној СР Србији је био идентичан проценту Турака у новоствореној СР Македонији, који такође нису добили никакву аутономију. Самих Албанаца је у новоизмишљеној СР Македонији било чак 17%, па опет, за разлику од оних у СР Србији ништа нису добили.
Такође је од дела српске етничке територије формирана нова република СР Црна Гора, иако је њено становништво 1918. године на најслободнијим икада одржаним изборима гласало директно за присаједињење Србији. У исто време од јужне и Старе Србије, ослобођене 1912. године, ствара се већ поменута СР Македонија и тиме започиње и пројекат формирања посебних нација и идентитета од српског становништва на том подручју.
Тврдња комуниста код стварања СР Црне Горе је била, да је АВНОЈ заправо само „обнова“ државе која је постојала раније. Постојала је на пример и Дубровачка република и то много дуже од Црне Горе и она, гле „чуда“, никада није формирана, већ је по први пут у својој историји утопљена у границе велике Хрватске које су додељене Хрватима упркос почињеном геноциду, масовном учешћу у Хитлеровом поретку и минималном учешћу у НОВЈ-у.
Створена је и злочиначка лудачка кошуља звана Војвођанска аутономија, која нажалост постоји и данас, иако у целој Европи не постоји ништа слично њој. Не треба заборавити и отимање читаве Барање и западног Срема од СР Србије и САП Војводине и њихово арбитрерно припајање великој СР Хрватској, без икаквог историјског или етничког основа и упркос спроведеном геноциду над Србима на том подручју.
Но врхунац зла био је у стварању СР Босне и Херцеговине. Срба је на том подручју, након геноцида НДХ и кампање масовне колонизације у Војводину било МИЛИОН И СТО ТРИДЕСЕТ ШЕСТ ХИЉАДА и чинили су 44.29% становништва те републике, и као такви су представљали њену релативну већину, но њима није признато никакво право на самоопредељење. Јосипу Брозу и делегатима АВНОЈ-а је било битније да задовоље 788 хиљада етнички неопредељених Муслимана, који су чинили 30.73% становништва те републике.
Не треба подсећати да су и босански муслимани у већини учествовали у геноциду над Србима и масовно током рата сарађивали са окупатором, док су са друге стране, имали (уз тзв. Македонце) убедљиво најмањи проценат учешћа и веома скроман допринос снагама НОВЈ-а—свега 2,5% Муслимана (и тзв. Македонаца) је учествовало у снагама НОВЈ-а. Упркос томе, приликом стварања СР БиХ, није поштована жеља Срба из БиХ да она буде припојена Србији, макар као аутономна покрајина, и макар у оним деловима у којима су већина, иако их је било више него новоизмишљених тзв. Македонаца у СР Македонији, којих је тада било 789 хиљада.
И тако је приликом цртања граница авнојевске Србије (у којој и данас живимо) преко 40% Срба остављено ван Србије, и као такви представљамо јединствен пример у Европи (Мађара је остало 20% изван Мађарске након Трианонског споразума из 1920. године). То се није догодило чак ни народима чије су границе одређене након пораза у светским ратовима и учешћа у геноцидима након којих су били кажњавани губитком својих територија.
Не треба заборавити и да је на истом том Другом заседању АВНОЈ-а 29. новембра 1943. године било најмање делегата етничких Срба, а њиховим интересима се жестоко манипулисало.
Наиме, други народи (највише Хрвати, Словенци и Албанци) имали су своја Титова „антифашистичка већа“ који су били на заседању у Јајцу, док са друге стране, лично Тито није дозволио Србима да формирају такво „веће“ и добију кудикамо некакво комунистичко представништво. Србима је основано „антифашистичко веће“ тек годину дана касније у Београду, када партизане и Тита на власт у Београду поставља Стаљинова Црвена армија и кад су већ увелико донете одлуке које се тичу њих. Уместо таквог „већа“ (какво су имали сви остали тзв. народи) Србе су на поменутом заседању представљали чланови Титовог штаба и комунистички функционери које је изабрао лично Тито. Зато се и не треба чудити како је тако лако донета одлука да скоро половина Срба остане изван СР Србије или да се на Србију накаче некакве аутономије и од Срба стварају нови регионални идентитети.
И тако се спровела у дело политика да Срби свуда, у свим републикама и покрајинама, осим у тзв. „ужој Србији“ постану национална мањина и да се над њима, уз терор и насиље спроводе идеје стварања нових идентитета попут македонског, црногорског, муслиманског, војвођанског итд.
Самим тим се стигло до формуле, која и данас прогања српски народ изван Републике Србије, да се свако помињање права на самоопредељење Срба или захтеви да се дефинишу права Срба изван Србије, означавају као „великосрпски национализам“ или „српска агресија“ или „мешање у надлежности других република“ односно данашњих међународно признатих држава.
У складу са тоталитарним принципима функционисања југословенске комунистичке партије и њеног руководиоца диктатора Тита, и сам карактер овог заседања АВНОЈ-а показује принципе тешке импровизације.
Рецимо, Тито је у једном ауторском тексту 1944. године саопштио да је на заседању било 240 делегата из свих крајева Југославије. Историјске чињенице, према записнику, говоре да је то била превара јавности, коју је објавила и светска штампа. На седници су била 142 делегата, од 303 колико их је било изабрано за заседање, дакле за одлучивање на АВНОЈ-у чак ни по правилима КПЈ није постојао кворум. Да би се то некако превазишло, одлучено је да се делегати из Македоније, њих 42, и из тзв. Санџака 11, који нису стигли на заседање, тек тако „прогласе присутним“, како би се створила већина, што је незабележена аномалија.
Или на пример, како би комунисти обманули јавност да су Срби били адекватно представљени на АВНОЈ-у, председавајући заседања др Иван Рибар регистрован је као Србин, иако је на Првом заседању АВНОЈ-а у Бихаћу био регистрован као Хрват.
Или да ниједна одлука на АВНОЈ-у није донета самим чином гласања делегата. Председавајући ни за једну одлуку није тражио гласање, већ је примењивао следећи, мало је рећи комичан, принцип: „Према вашем аплаузу могу само констатовати да смо одлуку једнодушно прихватили“.
Или да је један од делегата био и на пр. Сулејман Филиповић, пуковник Домобранства Независне Државе Хрватске, који је Титовом партизанском покрету пришао само месец дана пре овог заседања.
Варош Јајце се тог 29. новембра 1943. године на заседању АВНОЈ-а, налазило у срцу Павелићеве Независне државе Хрватске и приметићете да хрватске усташе никада ниједан покушај нису извеле да спрече рад ове неизабране и недемократске тзв. скупштине или да покрену неку офанзиву према Титовим територијама у Бихаћу или Јајцу. Исто тако, никада нећете пронаћи ниједну офанзиву Титових партизана према западу, на Загреб или Јасеновац. Партизанима је само у глави био Београд, отимање власти и све њихове акције иду из западне Босне ка истоку, тј. ка Шумадији и Београду.
Такође, на Трећем заседању АВНОЈ-а 1945. године, одржаном исто тако 29. новембра, Уставотворна скупштина, изабрана на најнедемократскијим и насиљем прожетим изборима, је декларацијом прогласила нову државу Федеративну Народну Републику Југославију (ФНРЈ), укинула српску монархију и чланове династије Карађорђевић прогласила за непријатеље и лишила свих права и фактички успоставила диктатуру једне партије и једног човека.
Запратите нас и на социјалним мрежама:
Прочитајте још: