ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ КО ЈЕ ИЗВЕО ЈЕДИНИ ОРУЖАНИ МАСОВНИ УСТАНАК ПРОТИВ ТИТА И КОМУНИЗМА ЗА ВРЕМЕ ТРАЈАЊА ТИТОВЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ?
Нећете веровати. То нису били Срби који су највише страдали од Титовог режима који је, чим су совјетске трупе ушле у земљу и довеле их на власт 1944. године, одмах отпочели са масовним стрељањима српских домаћина, свештеника, индустријалаца, предузетника, интелектуалаца, док су српску омладину послали да изгине на Сремском фронту.
Ни Хрвати нису извели ниједан масован устанак против Тита, иако су формирали терористичке усташке организације и извели више терористичких напада, попут убиства амбасадора Роловића у Шведској 1971. године, Бугојанске групе од деветнаест усташа који су покушали устанак 1972. године, као терористички напад подметнутом бомбом на биоскоп „20. октобар“ у Београду.
Ни Албанци нису организовали ниједну масовну оружану побуну. У периоду између 1946-1949 на Косову и Метохији важио је војни режим зарад смиривања стања од Другог светског рата, тако да то није аутентични устанак против Тита.
Једини оружани устанак против Тита и комунизма извели су, ни мање ни више, него муслимани из Цазинске крајине 1950. године. То су исти они људи чији су синови и унуци у рату 1993. године одбили да слушају Алију Изетбеговића који их је гурао у пропаст и са својим вођом Фикретом Абдићем „Бабом“ формирали Аутономну Покрајину Западну Босну.
Како је подигнут једини оружани устанак против Тита и комунизма?
У оквиру Титовог „петогодишњег плана“ из 1946. године, отпочело се са присилним откупима пољопривредних производа и стоке, по узору на Совјетски Савез. Титов циљ је био да се на тај начин убрза послератна обнова и индустријализација земље. Откуп по селима се претворио у потпуну супротност тј. у насиље, терор и репресалије под којима су припадници Народне милиције, уз сарадњу локалних активиста и припадници УДБ-е и ОЗН-е терорисали сељаке и отимали им од уста све што произведу. Многи становници руралних подручја такав откуп нису могли да поднесу.
У пролеће 1950. године почињу контакти појединих народних првака Срба из Кордуна и муслимана из Цазина који разматрају могућност подизања општег устанка српског народа против комунизма и повратак у земљу краља Петра II, заједно са Југословенском Дражином војском из емиграције појачаном англо-америчким трупама.
Муслимани из Босанске крајине су то оберучке прихватили, јер су за време Краљевине СХС и Југославије живели слободно, а важило је у персоналном смислу чак и шеријатско право. Они су били лојални својој земљи и своме краљу и пре рата и били су своји на своме. Међутим, гледајући своју ситуацију под насилним откупима Тита и комуниста, као и забрану религије и остале репресалије, оберучке су прихватили могућност да се подигне устанак против комунизма и захтева повратак краља Петра II на власт.
У Цазин су стизали гласови да је обезбеђена подршка англо-америчких трупа за устанак и да на граници с Грчком на наредбу из Лондона већ чека 40.000 војника Краљевине. Такође се радило на ступању у везу са потенцијалним устаницима у Београду и Шумадији и рачунало се да чим почне буна у Цазину, Босанској Крајини и Кордуну, почиње свеопшти устанак и у Шумадији и Поморављу. Такође се рачунало и на незадовољне информбировце, над којима је почео терор и затварање на логор Голи Оток због подршке Стаљину и Русима.
План устаника у Цазину је био да се, након разоружавања милиције и УДБ-е, заузму месни Народни одбори уз паљење архиве. Затим су устаници планирали заузимање сеоске задруге и магацина с отетим житом, које би се вратило незадовољним сељацима. И на крају, по формирању слободне територије, тражило се политичко и економско уређење по узору на Сједињене Америчке Државе и Уједињено Краљевство, са повратком на власт краља Петра II Карађорђевића.
Буна је избила у Цазину на Ђурђевдан, 6. маја 1950. године јер су муслимани тада још увек поштовали тај празник. Вође устанка су били Миле Деврња, Але Човић, Милан Божић, Рамо Карајић, Ђулага Шумар, Реџеп Дервишевић, Алага Јушић, Аган Бегановић, Мушо Ковачевић, Мемија Бегановић, Хасан Кекић, Миле Миљовић, Мухарем Дервишевић, Хусеин Зенковић, Никола Беук, Мирко Радочај и други.
Одмах је у местима шром Цазинске Крајине разоружана милиција, проваљено је у сељачке задруге и однето је жито, паљене су месне архиве, телефонске везе су биле прекинуте, блокирани путеви и све везе.
Нажалост, без икакве подршке и уз лажне гласине да стиже америчка авијација и да су почеле буне у Београду и појединим градовима, устаници бивају изоловани и припадници војске из Бања Луке и Бихаћа уз подршку народне милиције релативно брзо гуше Цазинску буну. Александар Ранковић и Ђуро Пуцар обезбеђују сву неопходну силу и подршку, а устаничке вође се хапсе и изводе пред суд.
Петнаест устаника је стрељано, док је десетак страдало у непосредном окршају са Титовим војним снагама. Остали су осуђени на друштвено-социјални рад, а око 700 особа пресељено је на подручје општине Србац. Тачан број учесника нкада није утврђен, а постоје тврдње да је под оружјем било до 1000 људи. Међу Титовим снагама није било погинулих.
Запратите нас и на социјалним мрежема:
Прочитајте још: