Петар II Петровић-Његош, највећи књижевни стваралац српског штокавског језика

У селу Његушима, у Катунској нахији крај Цетиња 13. новембра 1813. године, родила се најмудрија српска глава митрополит Петар II Петровић-Његош, највећи књижевни стваралац српског штокавског језика, „трагични јунак косовске мисли“, митрополит и владаоц српске државе Црне Горе.

Његош се родио као други син Тома Маркова Петровића, најмлађег брата владајућег владике Петра I (Светог Петра Цетињског) и Иване Пророковић, родом из села Пророковића.

На крштењу је по неким изворима добио име Рафаило, али неки наводе и име Радивој, међутим најрадије су га звали Раде. По Вуку Караџићу његово крштено име било је „Радоје“. А у народу је остао као владика Раде, да би се тако разликовао од свог знаменитог стрица владике Петра I Петровића-Његоша (Светог Петра Цетињског).

Оно што је занимљиво, нико не зна због чега је узео додатак ЊегОш, а не ЊегУш, као што би требало према имену његовог племена и села. Претпоставља се да је то преузео од свог стрица владике Петра I, који је каткад уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш. И тако је тај додатак презимена ушао у име једне од три нововековне српске династије Петровић-Његош (уз Карађорђевиће и Обреновиће).

Црна Гора, са своје четири нахије избеглица из свих српских крајева, је у то турско време била нека врста верске олигархије (или можда чак верске аристократије), а не теократија, што се у последње време може чути. Владичанство (у ком се налазила сва власт) мењало између неколико породица: Петровић-Његоши (највише) и Пламенац, а верски закони нису прокламовани као званични, већ је сав закон био владика, делови српског средњовековног права и обичајно племенско право.

Власт у држави Црној Гори, која је тада била потпуни еквивалент са митрополијом, добијала се тако што владајући митрополит себи одреди наследника, па се овај за то припрема, замонаши (поштујући све завете монаштва: девственост, сиромаштво и послушност) и хиротонијом постане владика. Први који је прекршио тај монашки завет је био Његошев наследник кнез Данило, који је одбио да се замонаши, поставши световни владар. Након њега и краљ Никола је учинио исто, тако да су њих двојица једини српски владари Црне Горе, који нису били монаси.

Међутим, светост Светог Петра Цетињског учинила је то да су Петровић-Његоши једина светородна српска нововековна династија, јер ни Карађорђевићи, ни Обреновићи (који су се ородили са Петровић-Његошима) немају или још увек немају свеце. Ову карту светородности своје династије је краљ Никола обилато користио у ривалству са друге две српске династије око тога ко треба да предводи национално ослобођење и уједињење српског народа.

Раде Томов Петровић је био тек трећи избор његовог стрица Светог Петра Цетињског. Прво је избор пао на Митра Петровића, сина његовог најстаријег брата Стјепа. Митар је умро након неколико година, па је Петар I своју пажњу усмерио на Ђорђија Савова Петровића, сина свог другог брата Сава. Пошто је Ђорђије био неписмен, владика Петар I га је послао у Санкт Петербург да похађа школу. Тамо је Ђорђије схватио да му се више свиђа живот у Русији, па је свом стрицу у писму 1828. године тражио да буде ослобођен наслеђивања и да неће да буде владика тј. монах. Тако је избор пао на младог Рада, па га је владика Петар за свог наследника прогласио 20. јануара 1827. године.

Његош је остао најхаризматичнија и најмаркантнија личност модерне српске историје, и такође дубоко просветљена мисаона фигура, о чему сведоче његова по свему изузетна књижевна дела. Ова дела су потпуно јединствена, као и теме којима се бави, попут хришћанског поимања рата, односа према верском и националном отпадништву, јунаштво, витештво, издајство. Међутим теме попут ратова демона и анђела или односа Бога према Својој творевини или сврхе земаљског живота издвајају филозофа Његоша у односу на велике књижевнике других народа. Зато се слободно примећује да Његош може да се пореди једино са монументалним флорентинским песником Дантеом Алигијеријем или највећим енглеским песником Џоном Милтоном. Донекле том друштву може да се придода и велики Гете, но наш Његош стоји баш са њима на самим врховима светске књижевности. Другим речима, нема много светских песника који се на тако књижевни ефектан начин баве „најтежим“ филозофским темама. 

Најпознатији је по својој епској поеми „Горски вијенац“, која се сматра за примарно ремек-дело српске књижевности. „Горски вијенац“ осликава јединствени ритам српског језика и није за њега случајно Милош Црњански говорио: „Када би нестао српски народ, а остао ‘Горски вијенац’, остало би доста!“ Позната су и друга његова дела, а међу њима нарочито „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“. 

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Твитер

Прочитајте још:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *