Карађорђев устанак и разлози његовог слома

Највећи унутрашњи изазов са којим се у својој историји суочила Османска империја, био је Карађорђев устанак, започет на Сретење Господње 1804. године. 

Карађорђе и његови устаници у потпуности су обновили и одбранили српску државност и васпоставили државу Србију која је трајала све до 6. октобра 1813. године када највећа турска војска до тада заузима Београд, Шабац и Смедерево.  

Зашто је те 1813. године сломљен Карађорђев устанак и устаничка Србија коју видите на слици и зашто је пропао Први српски устанак?  

Неколико разлога се ту највише истичу. 

Најважнији разлог је напад Наполеона на царску Русију, његово заузеће и спаљивање Москве, 14. септембра 1812. године.   

Пре тога, Русија је успешно водила и полако успевала да оствари велике успехе у Руско-турском рату 1806-1812. Тај рат је отпочео 1806. године када су Турци покушали да уклоне са власти руске штићенике у Молдавији и Влашкој. Турска такође затвара мореуз Дарданеле за руске бродове, па је руска војска била принуђена да интервенише и чак уништи турску флоту. У исто време време букти и Први српски устанак, ког Срби веома успешно воде, па су Руси са одушевљењем помагали устанике, како војно тако и материјално.  

Међутим, пошто је Наполеон већ заузео скоро целу Европу, део Средоземља и кренуо са својом огромном и до тада непобедивом армадом да заузме и Русију, Русија је била принуђена да склапа мир са Турцима. Нашавши се у рату на два фронта и како би спасавала саму себе јер је Наполеон већ био у Москви, Русија је била принуђена да хитно склопи мир са Турском, у Букурешту 1812. године.  

Посебна 8. тачка тог Букурештанског мировног споразума између Русије на коленима пред Наполеоном и Турске, као Неполеоновог савезника, односила се на Србију. По њој, Срби су добили потпуну амнестију и једну врсту самоуправе о којој су се Турци имали споразумети са Србима, али том тачком, Турци су добили право да у устаничку Србију уведу своју војску, да се врате у градове у којима су били пре устанка, да Срби предају оружје, као и да се српска утврђења подигнута током устанка поруше. Спровођењем те тачке, практично би били анулирани сви резултати устаничке Србије у протеклих скоро десет година. 

Други разлог је одбијање Карађорђевог ратног плана, да се надирућа највећа турска војска дочека у планинама, на герилски начин. Карађорђев план је подразумевао напуштање утврђења и избегавање формирања фронта, одлазак у планине и кланце и на таквом терену у брзим јуришима нападати силну турску војску, која би се исцрпела герилским ратом.   

Карађорђе, као изврсни војни стратег, јасно је говорио да сама устаничка Србија не може да се супротстави таквој турској сили на три фронта – из правца Видина ка Неготинској крајини, из правца Ниша моравско-вардарском долином ка Смедереву и из правца источне Босне, преко Дрине ка Шапцу.  

Устанички ратни савет, одбацујући Карађорђев план, одлучује да се прихвати план попечитеља војног Младена Миловановића који је подразумевао фронтални сукоб на три фронта са непријатељем.  

Устаничка војска се распоређује на неколико места, како би фронтално дочекала надирућу турску војску која је бројала више од 200.000 војника, довучених са свих страна Османске империје. Младен Миловановић одлази на југоисточни фронт са 18.000 српских војника, Хајдук Вељко Петровић држи источни фронт са 7.000 војника, Сима Марковић са 16.000 војника брани западни фронт, док Милош Обреновић организује одбрану на југозападном фронту са 7.000 војника. У Тополи је остала резерва од 1.500 војника под Карађорђевом командом.  

Трећи разлог, који објашњава и зашто Карађорђе лично не командује одбраном Србије, што је чинио више него успешно од 1804. године, је његово обољевање од тифуса. У лето 1813. године он је негде ухватио тифус и у најтежим данима, када је његово присуство и изврсна војна тактика била више него неопходна, он је лежао у Тополи и малаксавао практично на самрти.  

Турци крајем јула 1813. године крећу са дотада највећом војском на Србију. Ахмед-паша из Видина креће са више од 60.000 војника према Неготину и Хајдук Вељку. Карсли Али-паша из Ниша креће такође са више од 60.000 војника, док босански везир Деренделија са 100.000 војника прелази Дрину и креће ка Лозници и Шапцу.  

У јулу 1813. године, Карађорђе издаје прокламацију о светој војни и позива све што може оружје да понесе да пружи отпор надирућој турској сили.  

И поред свега, на опште изненађење, оваква српска војска од свега педесетак хиљада војника је дуго успешно фронтално одолевала надирућој турској сили. Међутим, без резерве и уз недовољно снабдевање муницијом, српска војска није могла да издржи дуже од неколико месеци. Притом се пронео глас међу народом и да је болестан Карађорђе умро.  

Једна за другом лоше вести су стизале. У септембру 1813. године падали су Неготин, Кладово, Лозница, Шабац, а Турци уз Мораву, заузимају и Смедерево и крећу ка Београду. 6. октобра 1813. године турска војска поново заузима Београд. Султан Махмуд II од општег славља наређује да три дана по Цариграду и Босфору пуцају сви топови у славу тог догађаја.  

Тако је сломљен Карађорђев устанак и устаничка Србија.

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Твитер

Прочитајте још:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *