Војвода Радојица Перишић – бесмртни вођа првог антифашистичког устанка у Европи

Радојица Перишић је био први човек који је подигао оружани устанак против нациста у окупираној Европи (ако не рачунамо покушај пољског официра Витолда Пилецког, који се 1940. године сукобио са Немцима, али чији покрет није заживео и потрајао).

Парох Српске православне цркве у родном селу Казанци, у Старој Херцеговини (данас на граници Црне Горе и Републике Српске) Радојица Перишић је, попут Карађорђевог војводе попа Луке Лазаревића и многих других свештеника – јунака у српској историји, невољно скинуо епитрахиљ и мантију, узео пушку и повео свој народ у борбу за голи биолошки опстанак. 

Родио се 1907. године у кући херцеговачког јунака Сима Перишића и мајке Ђурђе, у селу Казанци, одакле је, по завршетку школе, отишао у чувену Цетињску богословију. Оженивши се Иконијом Аџић, вратио се у родни крај где је све до напада на нашу Краљевину служио као парохијски свештеник и био омиљен у народу, познат као свештеник, који је (осим када је служио и обављао верске дужности) живео као и сваки други сељак, носивши увек Свето Писмо под мишком. 

Поп Радојица је 6. јуна 1941. године повео први оружани устанак против нацистичког окупатора и хрватских усташа који су отпочели са масовним клањима Срба по Херцеговини. Одмах се ставио на чело устаника из своје парохије, као и околних места на херцеговачкој Голији. 

Сазнавши да су усташе побиле све становнике села Корита (које је било познато по томе што је дало велики број Солунаца и добровољаца Српске војске из Великог рата) побацавши их у јаму и добијајући вести да се усташе (Хрвати и муслимани) мотају по околини и испитују мештане о броју мушких глава и слично, доноси одлуку да се усташе пре морају напасти него чекати да они нападну њих. 

И тако поп Радојица окупља највиђеније парохијане, скупља оружје и организује страже, да би их 6. јуна 1941. године у Брљеву, повео у напад на усташку патролу и тиме отпочео први оружани устанак. 

Повезавши се са поручником Краљеве гарде, који је након Априлског слома пешке из Београда стигао у родно Гацко и тако избегао заробљавање, Милорадом Поповићем и капетаном Бајагићем, повели су устанике и у напад на усташка легла: Автовац и Фазлагића кулу. 

Био је организатор отпора у Источној Херцеговини и Црној Гори и одмах се ставио под команду пуковника Југословенске војске Драже Махаиловића.

Током рата био је и командант Мостарске и Голијске бригаде која је била у саставу Невесињског корпуса. 

Био је изузетан командант, брз, окретан, са својим јединицама био је спас за српски народ у Херцеговини. Одликован је Карађорђевом звездом са мачевима, а од Драже Михаиловића добио је и чин четничког војводе, док га је Свети митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац још пре рата одликовао црвеним појасом. 

Погинуо је 1945. године у селу Разбој у Босни, приликом повлачења са црногорским четницима.

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Твитер

Прочитајте још:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *