Славни српски јунак Јован Курсула

Јован Курсула је рођен 1768. године у Доњој Горевници код Чачка. После очеве смрти мајка му се преудала у село Цветке код Краљева (тадашњег Карановца) и са собом је повела и Јована и он је ту одрастао. Од најранијих дана није трпео неправду и био је неустрашив. Улазио је у сукобе са дахијама и локалним Турцима који су га се веома плашили. Тако је једном из освете убио неког Турчина Омера из Милочаја јер му је овај претходно убио стрину Јелену. 

Курсула је био изузетно храбар и снажан човек. Од самог почетка устанка 1804. године, видимо га у устаничким борбама уз Лазара Мутапа, али никада званично није био део војске нити се покоравао правилима војничког заната. Он је више тако ишао уз војску, јахао најбољег коња, носио кубуру и сабљу и тражио мегдане са Турцима или јуришао на њих.

Био је неустрашив ратник. Није званично имао никакав чин у војсци или старешинство нити је то волео. Није волео никоме да командује, али ни да други њему наређују. И поред свега, Карађорђе га је изузетно ценио и сврставао међу своје војводе. Волео је да се бори и никад није устукнуо пред противницима. Није се плашио ни пушке ни сабље.

Због храбрости, у народу је био познат и по надимку „мегданџија“.

У сваку своју битку Јован Курсула би кретао на коњу, са својим омиљеним оружјем у рукама, сабљом. Како је у једној од битака остао без свог вранца, а морао у Тополу на састанак са Карађорђем, он се пешке запутио на састанак. Ту је на поклон од Карађорђа добио као трава зелену бедевију коју је назвао „Стрина“ и од које се до смрти није одвајао. Са њим је била у борби код Варварина 1810. године када се Вождова војска, заједно са козачким одредом Руса, сукобила са Турцима.

У боју код Варварина Курсула се у мегдану борио против највећег турског јунака званог „Црни Арапин“. 

На средину бојишта изашао је највећи турски јунак на своме ату, крупна људина, са великим црним брковима, држећи голу сабљу у десници руци, засукао беле рукаве, преко лакта до рамена и са сабљом Србе на мегдан позива. 

У народној песми ce то овако казиваше:

„Какав беше црни Арапине,

зазор беше у њег’ погледати,

a камоли мегдан дијелити,

Црна лица, очију крвавих,

на сред поља изаш’о и стао,

мегдан xoћe, пa је уздрхтао…“

Црни Арапин је у борби прса у прса остао без главе, a због храбрости сви Руси су одмах похитали да га поздраве и изразе своје дивљење. Тако је Курсула и код Руса, а и код Турака, стекао велик углед. 

Курсула је умро на  дан Успенија Пресвете Богородице 1813. године у селу Цветке код Краљева од седамнаест прострелних рана задобијених у боју на Делиграду. Најтежа мy је рана била онa на плећки (коју је задобио од ударца копља), jep мy је у боју прса у прса један Турчин копље зарио и заломио у коски од плећке, па како је турско копље било на врху отровно, то је затровало рану и крв. 

Сахрањен је у гроб своје мајке код старе цветачке цркве брвнаре са западне стране, где се и данас налази његов надгробни споменик. У Цветкама и данас живе Курсулићи, потомци славног српског јунака Јована Курсуле.

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Твитер

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *