Шестог априла 1944. године зверски је бомбардован некада најмоћнији српски индустријски град Лесковац.
Бомбардовање Лесковца извршено је на инсистирање команданта Главног штаба НОВ за Србију Коче Поповића—чије име, веровали или не, данас носе многе улице по српским градовима, као и Дипломатска академија Министарства спољних послова Републике Србије.
Неколико хиљада цивила у Лесковцу је убијено за непуна два сата, док је 28 наручених енглеских бомбардера сручило 69 тона бомби на сам град и његово индустријско језгро.
Бомбардовање је извршено како би се, наводно, уништила „концентрација немачких трупа“ које су се повлачиле из Грчке, иако је данас јасно да у Лесковцу и околини у том тренутку није било никаквог присуства немачких трупа.
Колико је људи страдало никада није прецизирано. По партизанским извештајима, погинуло је више од 1.000 грађана, док четнички извори наводе око 2.000 мртвих. Историчари који су се бавили овом проблематиком баратају цифрама од 3.500 до 7.000 страдалих!
Међутим, оно што је највише притискало преживеле Лесковчане је то што после завршетка рата више нико није смео да прича о бомбардовању. Разне теорије су се могле чути због чега је баш Лесковац тако жестоко бомбардован, почевши од тога тога да су град, као и Власотинце, почетком септембра 1944. ослободили четници који су тог дана у граду славили рођендан краља Петра II Карађорђевића, или зато што је у граду, наводно, било 15.000 бугарских и око 5.000 немачких војника или зато да се осујети повлачење Немаца из Грчке.
Оно што је, међутим, данас јасно јесте да је бомбардовање од Енглеза тражио лично Титов генерал Коча Поповић, командант Главног штаба НОВ за Србију и да је то учинио зато што су јединице Југословенске војске под командом Драже Михаиловића веома успешно одбијале његов покушај заузимања Лесковца и продор у централну Србију.
Тито је од августа 1944, приликом посете Казерти, успоставио директну координацију са савезничким командантима на Средоземљу, тако да од тада британске ваздухопловне снаге пружају директну ваздушну подршку Титовим партизанима на земљи, који покушавају на све начине да се домогну Београда ка коме продире и совјетска Црвена армија. Партизански команданти на терену достављају свом врховном команданту Титу циљеве и тачке које би требало бомбардовати, а овај то даље прослеђује Британцима. То је оквир за разумевање захтева Коче Поповића за бомбардовање циљева по читавој Србији, па и самог Лесковца. У Црној Гори је улогу бирања мета играо командант Оперативне групе дивизија Пеко Дапчевић.
Стравично бомбардовање Лесковца 6. септембра 1944. Коча Поповић је са шефом британске војне мисије код партизана Фицројом Меклејном посматрао са оближњег брда Петровац. О томе пише Меклејн у књизи „Рат на Балкану“, описујући тај чин „као да је читав Лесковац одлетео у ваздух у правом огранку прашине, дима и рушевина… Остаци Лесковца лежали су пред нама покривени димом… Чак су и партизани били потресени“.
Оно што је одмах било јасно, нити је бомбардовање Лесковца зауставило извлачење немачких трупа са Балкана, нити је Лесковац био тако важан град да би разарање одлучујуће допринело победи савезника у рату. Очигледно је циљ био уништавање моћне српске грађанске класе из тог града и богатих српских индустријалаца и домаћина. Уништавање лесковачке индустрије се само наставило 50-тих година 20. века када су Тито и његови комунисти донели одлуку да се некада моћна индустрија из централне Србије пребаци у Хрватску и Словенију.
Али увек треба истаћи да ниједан град није тако сурово бомбардован као Лесковац, „као да маљем ударите орах“, нити је било где у једном трену погинуло толико цивила.
Запратите нас и на социјалним мрежама:
Прочитајте још: