Свети Радоје Арсовић

На фотографији се налази Радоје Арсовић, двоструки доктор наука на Сорбони и у Монпељеу и амбасадор Краљевине Југославије у Паризу између два рата. Замонашио се пред Други светски рат и био монах у Жичи, служивши као десна рука Светог владике Николаја Охридског и Жичког (Велимировића).

О њему мало Срба уопште зна да је постојао, а у питању је још један српски светац.

Рођен је као Радоје Арсовић, 13. децембра 1894. године у селу Кушићи код Ивањице, од оца Јефта Арсовића и мајке Саве. Основну и средњу школу завршио је у Србији. Докторирао двапут у Француској из области филозофије на Сорбони и из области права на уноверзитету у Монпељеу. Радио је као службеник у дипломатској служби Краљевине Југославије у Француској. Године 1929. именован је за амбасадора Краљевине Југославије у Паризу.

Вратио се у земљу 1937. године када преводи књигу „Житије светих девојака“, објављену у Крагујевцу. Након православног Богомољачког сабора у Врњачкој бањи, под вођством владике Николаја, одлучује да напусти дипломатску службу и долази у Охрид, а потом и Битољ, где је службовао уз владику Николаја. 

Замонашио се у Битољу 1938. године, добивши име Јаков. И тако интелектуалац са два доктората и са лепим положајем у друштву одлучује да се одрекне света и проведе остатак живота као прост монах у строгом подвижништву. Са владиком Николајем прелази у монашко братство манастира Жича, као сабрат. Једно време је касније боравио и у манастиру Љубостиња.

По повратку из Охрида, уређивао је пред Други светски рат часопис „Писмо“ и „Мисионар“ у Крагујевцу. Са кофером пуним књига пешачио је и мисионарио између Чачка и Краљева. Био је ћутљив, смеран, смирен и прозорљив; предвидео је немачко бомбардовање Београда и страдање српског народа. 

Краљевчани га памте да је пред рат ишао улицама Краљева водећи волове упрегнуте у јарму, и упозоравајући народ, говорећи да му предстоји ропство. Током Другог светског рата проповедао је у београдским црквама, а када му је то било забрањено наставио је по гимназијама и школама. У лето 1941. године налазио се у манастиру Љубостиња, уз епископа Николаја који је ту био интерниран.

Пребијен је на смрт од стране комунистичке власти 1946. године након што је на станици у Пожаревцу разделио 8000 копија молитве Господње „Оче наш“. Од последица батињања убрзо је мученички и преминуо, пошто су га Титови комунисти претходно затворили и подвргли тортури са циљем да се одрекне „конзервативних религиозних уверења“. 

Иако сабрат манастира Жиче, по својој жељи сахрањен је у манастиру Тумане.

Преподобни Јаков Нови Тумански проглашен је светитељем и СПЦ прославља га 22. августа.

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Твитер

Прочитајте још:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *