Да ли сте знали ко је био принц Урошиц Немањић?
Постоји један архитектонски бисер и велика православна светиња која издваја предивни град Ариље на западу данашње централне Србије.
У питању је монументална црква Светог Ахилија из 13. века сазидана од белог камена и мермера у рашком стилу. Некада је то био манастир, маузолеј његовог ктитора краља Стефана Драгутина Немањића и епископско седиште моравичке епархије, док је данас то градска црква која архитектонски и естетски доминира Ариљем и околином.
Новембра 2019. године по први пут у историји, српски народ је добио храм односно параклис посвећен мало познатом Светом Немањићу, најмлађем сину краља Драгутина, принцу Урошицу Немањићу, који је као и његов отац (у монаштву Теоктист) убројан у диптихе светих као монах Стефан. Дакле, 13. новембра 2019. године, на дан светих краљева Драгутина (монаха Теоктиста) и Милутина, и њихове мајке краљице Јелене, Ариљци су на месту некадашње трпезарије, у којој се већ налазио иконостас из XIX века, отворили храм посвећен Светом Урошицу (Стефану) Немањићу који, колико је до сада познато, никада пре тога није имао храм посвећен њему.
Свети Урошиц је, дакле, другорођени син краља Драгутина и некадашње угарске принцезе и српске краљице Каталине Арпадовић. Замонашио се у моравичком манастиру Светог Ахилија под именом Стефан, ту се упокојио и био погребен.
Постоје основане претпоставке да су манастир Тавна на Мајевици и манастир Папраћа код Зворника у Републици Српској задужбине принца Урошица и његовог старијег брата Владислава.
Постоје и валидне теорије од стране појединих историчара које наводе да би принц Урошиц Немањић могао да буде отац кесара Војихне, српског властелина и једног од најистакнутих војсковођа цара Стефана Уроша IV Душана који је управљао облашћу око града Драме у Егејској Македонији.
На лик принца Урошица наилазимо на фресци у цркви Светог Ахилија у Ариљу, која је живописана 1296. године, а где је приказан као дечак од 10-11 година. Та фреска је и данас сачувана.
Такође се зна да се краљ Драгутин борио за престо својих синова Владислава и Урошица у Србији, али и у Угарској.
Наиме, по смрти краља Милутина, један од претендената на српски престо је био и Драгутинов син Владислав, који додуше није носио титулу ”младог краља” или ”зетског краља” која је код Немањића указивала на следећег српског монарха, јер је на управу од оца и деде добио данашњу Славонију.
Такође, Драгутин се борио и за права Владислава и Урошица на угарски престо који је постао упражњен смрћу њиховог деде, краља Андрије III ”Млечанина” Арпадовића, који није имао живог мушког порода. Наиме, у том сукобу око престола у Угарској подједнака права на упражњен угарски престо имали су принц Владислав Немањић и анжујски претендент Карло Роберт. Чињеница да је принц Владислав православни хришћанин који је могао у потпуности да промени ситуацију у корист православља у Угарској пресудила је да специјални папски легат Гентил Монтефјоре одлучи да се овај сукоб реши у корист Анжујца Карла Роберта, који постаје угарски краљ.
Како знамо да је принц Урошиц Немањић односно монах Стефан био светитељ и угодник Божији?
Постоје неколико средњовековних хроника које помињу чињеницу истицања светог мира из његовог гроба у манастиру. Није позната година смрти принца Урошица, али је он свакако умро пре свог оца. Умро је, дакле, пре 1315. године, не напунивши ни 30 година.
Стари српски родослови и летописи памте га у лепом светлу, по врлини и побожности. Врхобрезнички летопис носи информацију да се подвизивао, односно да се замонашио. У Данилчевом типику један од синова краља Драгутина назива се „Стефан монах“. Копорињски, Пећки, Студенички и Белопољски летописи такође помињу Урошица као монаха и чињеницу да му је из гроба у манастиру Св. Ахилија потекло миро. Принц Урошиц је приказан на три фреске Свете Лозе Немањића: у Пећкој патријаршији, Грачаници и Дечанима.
У данашњој цркви Светог Ахилија и даље постоје очуване гробнице, али у њима нису пронађене никакви земни остаци. Још се зна да су моравички монаси са великим поштовањем и пажњом чували светитељеве мошти, но за време Аустро-турског рата (1713-1718) и продора па повлачења аустријске војске из Србије, његове мошти су негде склоњене и од тада им се губи сваки траг.
Но и поред тога, током свих ових векова, спомен на овог Светог принца Немањића никада у Ариљу није угаснуо. Дочекали смо да му је данашње поколење упалило вечну свећу, изградњом храма.
На фотографији са леве стране видите лик Светог Урошица односно монаха Стефана са фреске у Цркви Светог Ахилија у Ариљу, а са десне стране унутрашњост капеле посвећене овом Светом Немањићу.
Запратите нас и на социјалним мрежама:
Прочитајте још: