Пирова победа српског народа у Другом светском рату

Други светски рат се званично завршио 09. маја 1945. године и тај дан се слави као Дан победе. Да се опет мало позабавимо непријатним историјским подацима, односно чињеницом да је српски народ изгубио Други светски рат! 

Други светски рат код нас су добили Хрвати тј. хрватски комунисти, који су на крилима совјетских тенкова са пола милиона црвеноармејаца и енглеских бомбардовања српских градова, постављени на власт и створили Југославију по хрватској мери.

Хрватски комунисти тј. Титови партизани су добили рат 1945. године исто као што су албански терористи и Тачијев и Харадинајев тзв. ОВК добили рат 1999. године. Други светски рат код нас су добили Стаљинови црвеноармејци и енглески бомбардери, који су довели Тита на власт.

Српски народ је једини у овом делу Европе, уз браћу Грке, устао против Хитлера и остао против Хитлера од почетка до краја. Сви остали народи су пактирали са Хитлером и били Хитлерови савезници. Чак је и Стаљинов Совјетски Савез у рат ушао на Хитлеровој страни, када су септембра 1939. године совјетски војници ушли у Пољску и поделили је са Хитлером. Уопште и у Европи, на прсте једне руке можете набројати народе који су са нама од почетка били против Хитлера попут Француза, Британаца, Белгијанаца, Чеха, Пољака и Грка.

Српски народ је најтежу цену платио свом отпору против Хитлера—геноцид, окупацију, грађански рат у условима окупације, издају савезника и победу хрватске комунистичке партије на челу са аустроугарским капларом, Титом који је завео комунистичку диктатуру и над српским народом управљао као страни окупатор.

У свом отпору, 250.000 српских официра и војника је одведено у немачке логоре, у окупираној Србији је заведен најстрашнији режим окупације масовних стрељања по коме је за сваког убијеног Немца убијано 100 српских цивила, а за сваког рањеног 50. Створена је нацистичка Хрватска која је својом прокламованом политиком геноцида увелико брутално убијала трећину Срба, протеривала трећину Срба и покатоличавала трећину Срба. Бугарски окупатор је немилосрдно убијао српске цивиле, наставивши тамо где је стао у Првом светском рату.

И поврх свега, у таквој ситуацији, војска једне забрањене партије, на челу са аустроугарским капларом из хрватског загорја, отпочела је грађански рат против званичне војске покушавајући да изведе комунистичку револуцију у сред рата, баш као што је то учинио Лењин 1917. године у царској Русији.

Иако су Срби први устали против Хитлера, 28. априла 1941. године на Равној Гори (уз чувени поклич: „Реч капитулација у српском језику не постоји“) и ослободили први град у Европи (Лозница, 31. августа 1941.) и имали своју Југословенску војску, на челу са првим герилцем Европе прослављеним генералом Драгољубом Дражом Михаиловићем и иако су Срби до краја 1943. године чинили 90% партизанске комунистичке војске Јосипа Броза Тита и били највеће жртве Другог светског рата у Европи уз Јевреје, Русе и Пољаке, Срби су Други светски рат ипак изгубили.

Да су Срби изгубили Други светски рат најбоље се види по измишљеним авнојевским границама и по томе што је Тито, непосредно по уласку у Београд, изјавио: „Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали“.

Ако су Срби победили у Другом светском рату, зашто им је самозвани маршал (а у ствари браварски асистент) забранио повратак својим кућама у српску Метохију и на српско Косово?

Тако су хрватски победници Другог светског рата код нас направили тзв. републичке границе као да су Хрвати добили рат, а Срби изгубили. Приликом цртања граница авнојевске Србије (у којој и данас живимо) коришћено је или историјско право других измишљених народа или етничко право других—увек оно које је на штету Срба. 

Иако су Срби први кренули у рат против Хитлера, иако су прошли кроз геноцид и од почетка до краја остајали против Хитлера, опет је преко 30% Срба остављено ван авнојевске Србије, и као такви представљамо јединствен пример у Европи. Какви смо ми то онда победници? 

Да не помињемо нације које су измишљене од Срба, попут Македонаца, Црногораца и сличних или насељавање Албанаца из Албаније на Косово или стварање злочиначке аутономије Војводине или БиХ итд. 

Ако смо победили у Другом светском рату, као што се тврди, онда би за то били награђени и добили нешто због своје жртве. Међутим, Срби су горе прошли у Другом светском рату, него поражене државе из оба светска рата. Тако су поражени Мађари добили државу чиме је 20% Мађара остало изван Мађарске након Трианонског споразума из 1920. године. А ми смо рекордери и по овоме, јер је 30% Срба остављено изван Србије, њој су дате некакве покрајине, досељавани Албанци, од Срба стваране нове нације итд. иако смо највећу жртву понели у Другом светском рату.

Зато данас нема шта да се слави. Практично од 20. октобра 1944. престала је да постоји Карађорђева и Милошева Краљевина Србија и њу је заменила Република Србија осакаћена некаквим новоизмешљеним републикама, покрајнама и народима. Њу је створила југословенска комунистичка партија са хрватским вођством, којој је на челу диктатор и маршал Јосип Броз. То је држава у којој данас живимо и чији тријумф би требало да славимо овим даном на уштрб Србије са Мишара, Иванковца, Делиграда, Љубића, Куманова, Битоља, Брегалнице, Цера, Колубаре, Кајмакчалана итд.

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Твитер

Прочитајте још:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *