Ко су светитељи?

У Православној Цркви, јединој која чува пуноћу хришћанске вере од силаска Светог Духа на Апостоле 33. године наше ере, светитељи су сви људи који заслуже рајско насеље. Другим речима, ко год је у Рају после упокојења, то је свет човек и заједно са осталим светима и целом божанском творевином чека Други долазак Господа Исуса Христа где ће стајати са Христове спасоносне десне стране док Он буде давао свој коначни суд.

Међутим, у Православној Цркви постоје и они посебни случајеви светитеља које Црква канонизује и чији живот служи као пример свим хришћанима како треба управити свој живот ка основном циљу хришћанског земаљског живота, а то је рајско спасење односно вечни живот. Дакле, сви који су у Рају су свети, а канонизовани светитељи су посебни примери вредни нашег великог поштовања. Њима се молимо за посредништво односно заступништво пред Господом, пошто Црква искуствено зна да њихово молитвено посредништво помаже.

Канонизовани светитељ је уврштен у диптихе светих и каноне због свог живота сасвим посвећеног Господу Исусу Христу и угодништва Богу животом на Земљи.

У најранијем хришћанству, као светитељи су најпре спонтано и универзално почели да се поштују Пресвета Богородица, Свети Апостоли, и први мученици – страдалници за Христа. Касније су им се придруживале и остале личности које су могле хришћанима послужити као узор хришћанског живота, попут учитеља-теолога, монаха-пустињак, итд.

У Римокатоличкој цркви, поступку канонизације, који је врло стриктан и нормативно крут, претходи ”беатификација”, односно проглашење одређене личности ”блаженим”. За разлику од римокатолика који су напустили Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву 1054. године, у Православној Цркви, која је у потпуности остала верна својим апостолским коренима и предању, канонизација је директна и без икаквих међустепена.

Дакле, светитељи су хришћани који су током свог живота постигли ”обожење” или на грчком језику ”Θεωσις” (теосис). Обожење значи најпре препустити своју вољу у потпуности Господу. Другим речима, обожење према православној теологији подразумева потпуно учествовање човека у животу Цркве, саучествовање и обитавање у нествореним Божанским енергијама, достизање потпуног јединства са Богом које се карактерише задобијањем благодати Божије и потпуно усклађивање свог карактера Божијем живећи по Његовој вољи и заповестима. Светост је, заправо, близина Богу, а обожење значи спасење.

Наш српски народ каже ”спрам свеца и тропар“ чиме поручује да је свакомe следује оно што заслужио. Када се 1920их година излила канализација у Лењинов маузолеј на Црвеном тргу у Москви, у коме се и дан данас налази Лењиново балсамовано тело, велики и Свети патријарх московски Тихон изговорио је чувену реченицу „спрам моштију и јелеј“ која га је између осталог коштала мучеништва и тровања од стране комуниста.

У Српској православној цркви постоје и посебни називи за одређене канонизоване светитеље.

1) ”Свети” су сви царског, краљевског, кнежевског и деспотског порекла као и архијереји прослављени праведним животом и пастирским деловањем.

2) ”Свештеномученици” су епископи, свештеници, патријарси, који су страдали за хришћанство, православље или Српску православну цркву.

3) ”Великомученици” су они који су претрпели највећа страдања за хришћанство, православље или Српску православну цркву.

4) ”Преподобномученици” су монаси и подвижници, који су страдали за хришћанство, православље или Српску православну цркву.

5) ”Мученици” су они који су страдали зато што су хришћани, православци, или што су српског порекла.

6) ”Исповедници” су они који су отворено исповедали своје хришћанство и православље за време прогона православних хришћана, и због тога су мучени, али нису погубљени и после мучења остајали су у животу.

7) ”Преподобни” су монаси који су живели побожним и подвижничким животом (њима су прибројани ”пустиножитељи”, ”отшелници” и ”безмолвници”).

Сама канонизација (”κανονίζω” на грчком) јесте поступак којим се одређене особе на посебан црквени начин проглашавају светитељима и постају предмет поштовања Цркве и њених верника. Канонизацијом се бави посебно црквено тело, најчешће архијерејски Сабор, које има свака помесна, аутокефална црквена јурисдикција. Акт канонизације увек долази постхумно, по окончању земаљског живота светитеља.

Како рекосмо, у Православној Цркви не постоје стриктна правила о томе када се временски врши канонизација. Изузетно ретко се дешавало да се неко прогласи светим убрзо после смрти, а то се обично дешава тек после неколико деценија или чак векова. У Српској православној цркви се канонизацији приступа кад прође макар 20 или 30 година од смрти светитеља. У диптисима светих Српске православне цркве тренутно има око 140 имена Срба светитеља.

Канонизација може бити не само појединачна, већ и групна. Код групних смо у Српској православној цркви прибројали канонизованим светитељима Свете мученике: јасеновачке, пребиловачке, новосадске, крагујевачке, момишићке, прњаворске, сурдуличке, пивске, горњеполимске, дабробосанске, милешевске итд.

У Православним аутокефалним црквама, дакле, нема никаквих конкретних норми канонизације. Не постоје јасно утемељени и ауторитативни критеријуми за просуђивање ο светости живота канонизованих лица. Канонизација се сматра признањем од стране Цркве одређеног њеног упокојеног члана за светог, угодног Богу, који је достигао вечно блаженство и сматра се за дозволу Цркве да се њен упокојени свети члан поштује због заслуга за веру. Канонизација је уједно и декларативан и конститутиван акт којим се констатује постојеће стање и ствара нови факат који раније није постојао. 

Иако нема посебних правила за канонизацију, обично се приликом канонизација разматрају следећи критеријуми:

1) Припадност Православној Цркви

2) Духовност односно савршен моралан живот

3) Појава нечега што је Божанско и натприродно током живота светитеља

4) Начин (прихватање) и разлог мучеништва

5) Појава Божански натприродног по упокојењу

6) Јављање чудом (појава коју је Бог изазвао на натприродни начин као израз Своје свемогућности без обзира на природне законе)

7) Осведочена чуда (на пример, када се неко спаси из тешке несреће после молитве или најмање три осведочена исцељења болесних верника после молитвe над нетрулежним моштима, деловима тела или уз ”додирне реликвије“ тј. предмете са којима је светитељ био у додиру, попут делова одеће са ћивота или верига код мученика)

8) Култ у народу (широко поштовање у народу још пре канонизације)

9) Допринос вери

10) Одређена писана документа која указују на светост аутора

Светитељ треба да је живео на гласу светости, да је иза њега остало снажно сећање, да је водио непорочан, савршено моралан и побожан живот, да је својим деловањем био “сведок вере” и да нема објективних негативних конотација у вези с том особом.

Знаци светости и појава божански натприродног током живота и након смрти светитеља испољавају се кроз одређене врлине. Није довољно да се ове врлине појаве спорадично и у појединим случајевима. Оне морају да се испоље у довољном броју, који опет није и не може бити стриктно дефинисан.

Верни народ има веома изоштрену способност да осети будућег светитеља. Не би требало да буде изненађен нико са стране ако блажене успомене патријарх српски господин Павле Стојчевић буде прибројан у канонизоване светитеље Православне Цркве.

У српској историји постоје личности које уживају огромно народно поштовање, чак су се и сматрале светим, али никада нису канонизоване.  На пример, Милош Обилић је имао не само свој култ, већ постоји и његова фреска у манастиру Хиландару. Међутим он никада није канонизован јер се и не зна да ли је заиста био историјска личност, с обзиром да код Боја на Косову, историјски валидни извори наводе само једног храброг српског витеза који је одлучио битку, но не наводи се ништа о његовој личности.

Дешавало се да се канонизује светитељ и да се то касније поништи, јер подаци о светитељу нису били комплетни, док каснији подаци бацили неку нову сенку на одређене личности и догађаје. То не значи да светитељ коме се ускрати канонизација није заслужио рајско насеље, већ да његов или њен живот није у целости пример којим хришћани треба да теже.

У тзв. прекинуте култове спадају неке велике и кључне личности наше средњовековне историје попут: краља Марка Мрњавчевића, деспота Јована Угљеше Мрњавчевића, краља Уроша I, кнеза Стефана Вукановића Немањића, принца Константина Немањића, цара Стефана Душана Силног, стараца Макарија и Исаије из времена Маричке битке итд.

Први показатељ који се гледа у Српској православној цркви при проглашењеу за светитеља јесте да ли постоји култ у народу. Уколико такав култ постоји, надлежни епископ о томе обавештава Свети архијерејски Сабор са молбом да се размотри предлог да та особа буде проглашена свецем. О канонизацији одлучује искључиво Сабор који овој одлуци приступа са великим опрезом и највећом могућом строгошћу. Од предлога до одлуке може проћи и неколико година, а у неким случајевима и деценије. Када се одлука донесе припрема се икона светитеља и тропар. Светац се проглашава на великој архијерејској Литургији коју служе чланови сабора. Тада се пева тропар и благослови икона. Након поступка канонизације, Црква обавештава остале помесне православне јурисдикције и и моли их да тог свеца унесу у свој литургијски календар што ове и чине.

Последњи канонизовани светитељи Српске православне цркве су епископ америчко-канадски Свети Мардарије Љешанско–Либертивилски и Свеамерикански, и Свети Севастијан Џексонски који су канонизовани у мају 2015. године.

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Твитер

Прочитајте још:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *