Војвода Антоније Богићевић и битка за Лозницу 1810. године

Од Лознице Богићевић Анто… 

Виче Анто, к’о да соко кликће, 

Око себе Србадију рабри: 

„О Србини, не бојте се, браћо! 

Пун’те пушке, а туците Турке; 

Нек је Турак’ сто хиљада војске, 

Нас у граду двадесет стотина, 

Нека знате, разбићемо Турке“… 

Овако је Филип Вишњић опевавао једног од највећих српских војвода Првог српског устанка, чувеног јадарског војводу Антонија „Анту“ Богићевића у „Боју на Лозници“.

Војвода Антоније је био један од главних Карађорђевих људи у Подрињу и учествовао је у свим акцијама одбране устаничке Србије који су долазили од турске босанске војске која је стално нападала. Нарочито се истакао у бојевима са Турцима на Крупњу, Рожају, Рађеву Пољу. Налазио се најчешће у Лозници у којој је вођено неколико крвавих борби са босанском турском војском. У једној од тих борби је тешко рањен.

Видимо га и у највећој бици за Лозницу која је вођена октобра 1810. године. Огромна турска војска под командом Али-паше Видајића из Зворника, са 30.000 искусних бораца запловило је Дрином у лаганим брзим дрвеним бродовима „шајкама“ до поља Тичара надомак Лознице. Утврђене лозничке бедеме бранило је тек 1.200 српских устаника које је предводио јадарски војвода Анта Богићевић. 

Дванаест дана трајала је опсада, канонада из топова и кумбара. Српски јунаци су све нападе издржали али пошто је проценио да не може још дуго да одоли турским нападима, војвода Анта се обраћа за помоћ поп-Луки Лазаревићу у Шабац. Чим је добио извештај о стању око Лознице и тек што је одбио Хашид-пашу са Мораве и Карађорђе са готово целом шумадијском војском и 200 руских козака хита ка Лозници у помоћ Анти Богићевићу.

Изгледа да је Карађорђе проценио да ће се најпресуднија битка у 1810. године одиграти баш тада. Колики значај је Карађорђе придавао лозничком боју говори и писмо које Карађорђе шаље Петру Добрњцу тражећи од њега појачање:

„Не оклевај ни минута. Сваки минут вреди, до тога је јако стало хоће ли ми војска минут раније на Дрину стићи“.

У помоћ Анти Богићевићу стижу и поп-Лука Лазаревић и Јаков Ненадовић са шабачком и ваљевском војском. 

Пресудна битка почела је у јутро 6. октобра 1810. године. О томе је касније Карађорђе известио свог кума војводу Милоша Обреновића:

„Изашли у поље и Турци и ми, те смо се побили страшно из топа и пушака, за осам сати да од ове битке веће било није“.

Битка је била толико жестока да су у њој рањене многе српске војводе попут поп-Луке Лазаревића, Лазара Мутапа, Стојана Чупића, Цинцар Јанка Поповића из Охрида и много устаничких војника, али је победа српске војске била више него упечатљива.

Ова победa српске војске спада у ред најзначајнијих у Првом српском устанку. 

Војвода Антo Богићевић, на жалост изненада умире још пре пропасти устанка, па је Карађорђе уместо њега 1813. године за јадарског војводу поставио његовог сина Богосава Богићевића. 

Антo Богићевић је сахрањен је у Лозници на Шанцу, али су Турци, након пропасти устанка, извадили његово тело, одсекли главу и окачили је на лознички бедем, док су тело бацили у реку Штиру. 

Међутим, Лозничани су касније тајно извадили кости свога команданта и сахранили их поред лозничке цркве. 

Оно што је занимљиво је и то да је праунук војводе Анта Богићевића био први модеран српски краљ Милан Обреновић (1868-1889). Његова ћерка Томанија се удала за најмлађег брата кнеза Милоша, господар Јеврема Обреновића. Томанијин и Јевремов син Милош је у браку са ћерком румунског грофа Константина Катарџија, Еленом Маријом Катарџи имао сина Милана Обреновића који је касније постао краљ.

Запратите нас и на социјалним мрежама: 

Фејсбук

Инстаграм

Твитер

Прочитајте још:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *