Један од догађаја којим је отпочео рат на простору бивше СФРЈ догодио се 31. марта 1992. године када су Туђманови полицајци специјалци упали на подручје Националног парка “Плитвице”. У том нападу погинуо је српски полицајац Рајко Вукадиновић из Коренице, док је седамнаест Срба заробљено и крвнички мучено по Туђмановим казаматима.
Шта је претходило том догађају?
Двадесетдругог априла 1990. године у СР Хрватској одржани су први послератни вишепартијски избори. На тим изборима победила је екстремна странка ХДЗ, на челу са бившим генералом ЈНА Фрањом Туђманом, који на мала врата уводи правашко-усташку идеологију.
Нова власт ХДЗ је одмах почела да спроводи проусташке мере што је изазвало огромну стрепњу Срба, који су преживели геноцид током 1941-1945. Тако је хрватска скупштина ”сабор” (још једна реч коју су позајмили из српског) 25. јула 1990. године донела одлуку да усташки симбол ”шаховница” постане државни симбол СР Хрватске. То значи да, на опште запрепашћење Срба, усташку ”шаховницу” морају да носе сви запослени у државној служби на територији СР Хрватске. Први су се против усташких симбола побунили радници СУП-а Книн.
Такође већ месецима су трајали притисци на Србе из великих урбаних средина да потписују некакве изјаве лојалности Туђмановом режиму, отпуштања, истеривања из станова са станарским правом, укидања пензија, социјалних давања Србима итд.
ХДЗ је озбиљно приступио својим већ скројеним плановима за одвајање СР Хрватске од СФРЈ и прогон српског становништва са територије СР Хрватске. ХДЗ је већ од средине 1990. имао контролу над полицијом, тужилаштвом, медијима.
У хрватском Сабору крајем децембра 1990. изгласан је тзв. Божићни устав, по коме су Срби избачени из Устава као конститутивни народ, и сведени су на националну мањину, која чак није ни поменута поименце у уставу.
Током јесени 1990. почиње илегално наоружавање чланова ХДЗ и ХОС, преко Мађарске и Аустрије, а касније и прекоморских земаља у лукама: Ријека и Сплит.
Догађају на Плитвицама претходило је успостављање хрватске власти у полицијској станици у Пакрацу, када је одред хрватских специјалних јединица полиције из Загреба, изненадио и ухапсио српску полицијску посаду, која је претходно успоставила контролу над Пакрацем и деловима Славоније. У акцији није било жртава, али су Срби решили да им се то не понови у Лици и то показали на Плитвицама.
У СУП-у Кореница, у месту које је 100% било српско, су се налазили припадници полиције Срби, који су били решени да одбране своју полицијску станицу, самим тиме и заштите се од изненадних упада у Кореницу и своја села, да им се не би поновила судбина њихових предака из НДХ. Исто тако Срби полицајци су запосели оближњи национални парк „Плитвице“ 29. марта 1991. како би сменили управу која је била под надзором Загреба.
По налогу владе Хрватске, односно тадашњег премијера Јосипа Манолића, МУП Хрватске шаље 31. марта 1991. године на Плитвичка језера око 400 полицајаца из кампа Ракитије код Загреба (под командом Јосипа Луцића) и групу обичних криминалаца којима су подељене полицијске значке АТЈ Лучко (под командом Младена Маркача), који су имали циљ да запоседну полицијску станицу у Кореници.
Приликом њиховог доласка на Плитвице у преподневним часовима, дошло је до размене ватре између Срба полицајаца и припадника МУП-а Хрватске, која је потрајала неколико сати. Двадесеторо Срба је ухапшено, а међу њима и Горан Хаџић из Вуковара, који је касније под неразјашњеним околностима пуштен. Погинуле су 2 особе и повређено је око 20 полицајаца. Два полицајца која су погинула у размени паљбе—са сваке стране по један (Рајко Вукадиновић са српске и Јосип Јовић са хрватске)—прве су жртве у грађанском рату насталом на рушевинама СФР Југославије.
Хрватски полицајци су били бројно јачи, одлично наоружани и спремнији, па су успели да запоседну привремену полицијску станицу на Плитвицама, али не задуго јер је овај сукоб проузроковао интервенцију ЈНА, која је своје мешање објаснила потребом да се уметне између сукобљених страна.
Након овог инцидента на Плитивицама, ситуација у СР Хрватској се још више заоштрила. Хрватска пропаганда је „добила жртву“ Јосипа Јовића, са којим је свакодневно манипулисала и позивала на рат против Срба. Почео је прави медијски рат усперен против Срба. Још увек је у том тренутку било доста Хрвата којима није било до рата али је Туђманов режим оваквим акцијама и медијским кампањама покушавао да их придобије на своју страну. Држава СФРЈ се већ нашла пред ратом, и ситуација после овог догађаја из дана у дан погоршавала у свим српским срединама на подручју СР Хрватске.
Јосип Бољковац, министар полиције из времена 1990-1991, је касније објавио књигу „Истина мора изаћи ван“, у којој је написао да је рат у Хрватској почео нападима Туђманове полиције на локалне Србе, мислећи на овај инцидент на Плитивицама 31. марта 1991. и у Борову Селу 2. маја 1991. Исто тако је изнео доказе који су говорили у прилог томе да је хрватски полицајац Јосип Јовић убијен са леђа од неког колеге из своје јединице. Убијен је оружјем пушка тзв. пумпарица, које су хрватске власти куповале раније на илегалном тржишту оружја, а то убиство им је било потребно како би распиривали сукобе и мржњу према Србима.
Контролу над Националним парком “Плитвичка језера” преузеле су крајишке власти и задржале је све до августа 1995. године.
Тога 31. марта 1991. године православни верници су славили Цвети, а римокатолици Ускрс, због чега су медији овај догађај и назвали “крвави Ускрс”.
Запратите нас и на социјалним мрежама:
Прочитајте још: