Законоправило Светог Саве је највиши правни акт српске средњовековне државе (до доношења Душановог законика) написан у српској редакцији старословенског (старосрпски) језика настало почетком 13. века.
Ниједан европски народ тада нема законе написане на свом језику изван грчког и латинског. Законоправило је састављено од 70 глава: 6 уводних, 44 црквеног права и 20 световног тј. државног права. Поједини правни историчари му дају и значај уставноправне материје.
Законоправило Светог Саве није само пуки превод ромејских грађанских и црквених правних аката, иако је настало на ромејском узору Јустинијановог кодекса, синопсиса и номоканона Стефана Ефеског и Јована Схоластика, као и тумачења Аристина и Зонаре. Законоправило је била потупуно нова компилација световног и црквеног права, коју је Свети Сава у потпуности прилагодио друштвеном локалном контексту средњевековне Србије. У томе је и тајна његовог успеха и дугог трајања.
Због прилагођњавања српским државним, црквеним и народним приликама, Законоправило има своју оригиналност и вредност.
Свети Сава је у своје Законоправило унео бројне прописе о заштити сиромашних, обесправљених и угрожених слојева друштва. Такође је усавршио складан однос између духовне и световне власти.
Тако је, захваљујући Светом Сави, у Србију пресађена теорија симфоније (сагласја) у двоструком погледу: равноправност између државе и цркве, а не државна власт над црквом или црквена власт над државом и равноправност између помесних православних јурисдикција, а не хегемонија Цариградске патријаршије над осталима.
Управо због ромејског и светосавског принципа симфоније је и Француска буржоаска револуција из 1789. године неприменљива на Србију (и остале православне земље). Принцип секуларизма, настао као тековина те револуције, може да се примени само на државе западног (неправославног) хришћанства у коме је папа на челу сваке црквене, па и световне власти.
Запратите нас и на социјалним мрежама:
Прочитајте још: