Великосрпска хегемонија” као изговор за геноцид.
Ово је можда и најважнији текст који пишемо на нашем сајту, пошто се овом темом нису бавиле никакве институције; ”братство и јединство” на коме су одрасле генерације Срба је разговор о овоме елиминисало из јавног дискурса, док се ова тема итекако занемаривала у оквиру онога што називамо ”култура сећања”, а никакав филм или какво уметничко дело, па чак ни ”Дара из Јасеновца” нису успели да одговоре на питање—шта то покреће некога да нам убија жене, децу, старце и људе свих узраста само зато што су православни Срби.
Када је комунистичка Југославија обележавала места страшног геноцидног страдања српског народа из времена Другог светског рата, углавном је стајала увредљива формулација за све Србе: ”ово спомен обележје посвећено је антифашистичким жртвама фашистичког окупатора” којом се потпуно замагљивала суштина српског страдања. Ти људи су заправо страдали само зато што су рођени као Срби и зато што су крштени као православни хришћани, а рука која их је убијала била је хрватска, хрватско-муслиманска, немачка, мађарска, албанска, бугарска, итд. Што би рекао наш владика славонски Јован Ћулибрк (у оквиру чије епархије се налази комплекс логора Јасеновац и истоимени манастир): ”Шта је моја баба Ђука са Козаре знала шта је уопште фашизам и антифашизам док су је 1942. године њене комшије усташе клале”.
Када анализирамо шта је покретало или и даље покреће наше непријатеље на овако тешке злочине, морамо прво да направимо паралелу са нама по страдању сличним јеврејским народом. Страдање Јевреја и Холокауст током Другог светског рата покретао је антисемитизам и тобожња завера Јевреја против немачког (и свих других европских-аријевских) народа са циљем владања светом. Оваква прилично умоболна и потпуно депласирана теза употребљавана је за масовна убиства Јевреја у фабрикама смрти. Убијани су од инжењера, трговаца и индустријалаца до, на пример, становника најсиромашнијих махала града Солуна—сефардских Јевреја који су генерацијама живели на ивици егзистенције у насељима сличним бразилским фавелама.
Шта може да мотивише некога да убије једно дете Ану Франк која пише свој чувени дневник; коме је та петнаестогодишња девојчица било шта нажао учинила? Дакле, Немци су антисемитизму (у Европи врло стар феномен још од краја 15. века у римокатоличкој Краљевини Шпанији) дали пун злочиначки смисао користећи га за обрачун са апсолутно свим Јеврејима због њиховог ”греха” што су рођени као такви.
Антисемитизам је консензусом осуђен од стране целокупног културног и цивилизованог човечанства.
Да ли је осуђена и србофобија?
За ову анализу потребно је ући у умове хрватских усташа и других злочинаца према Србима и увидети шта је покретало (и даље покреће) геноцидне кампање према нашем народу?
Тиме се нажалост готово нико не бави, а видећемо да та подједнако неутемељена исконска мржња (умногоме слична антисемитизму) и даље постоји, чак и у званичним политичким и институционалним круговима на Балкану. Томе смо и сами криви као Срби, зато што на такву мржњу и небулозне формулације слабо или никако не реагујемо.
Оно што су Хрвати и остали мрзитељи Срба и свега српског користили у својим геноцидним кампањама била је умоболна теорија о ”великосрпској хегемонији”. Та формула, чији су творци (српски отпадник) Анте Старчевић—отац модерне хрватске нације, и његов наследник Јосип Франк—хрватски праваш, извире из теорије тзв. државног хрватског права утемељене половином 19. века када су православни Срби, у оквиру онога што су они замишљали као природна Хрватска, били у значајној већини.
Ту се рађа идеја о неопходности геноцида над Србима, које би требало протерати, покатоличити или побити у оквиру онога што они замишљају да је Хрватска, а покретач овакве кампање насиља био је по злу чувени изговор ”великосрпске хегемоније”.
Током 19. и почетком 20. века као ”великосрпска хегемонија” посматрала се чињеница, односно реалност да су Срби са својим штокавским српским језиком били већинско становништво Хрватске-Славоније и Далмације као аустроугарских покрајни, а да су сами Хрвати кроз Илирски покрет и делатност Људевита (Лудвига) Гаја (творца латиничног писма којом нажалост Срби данас пишу) и ђаковачког бискупа Јосипа (Јозефа) Јураја Штросмајера прихватили српски језик прогласивши га ”хрватским књижевним језиком”. Ова етничка, институционално-војна, финансијска, културна и језичка доминација далеко историчнијих Срба у Аустроугарској, у поређењу са тадашњим Хрватима, створила је наратив о ”великосрпској хегемонији” што је давало ветра мржњи према Србима инспиришући будуће геноцидне кампање.
”Великосрпску хегемонију” је потпомагала и Аустроугарска у обрачуну са српским политичким амбицијама и борбом за српску аутономију од Војводине Србије, преко Војне Крајине, па све до окупиране Босне и Херцеговине. ”Великосрпска хегемонија” је водила ”вражје дивизије” у по злу чувене покоље Срба по Мачви и Подрињу током окупације у Првом светском рату.
Са ослобођењем и уједињењем у једну државу 1918. године, ова потпуно неутемељена теза о ”великосрпској хегемонији” појављивала се спорадично код одређених екстремних политичких групација попут ”хрватских праваша”, бугараша из ВМРО, усташких терориста, југословенских комуниста и повремено код најекстремнијих елемената Хрватске сељачке странке. Ово расположење су посебно неговали одређени екстремни кругови у оквиру хрватског клера римокатоличке цркве, а управо оно ће да подивља у Другом светском рату када иза немачких и италијанских тенкова долазе усташе, а своју институционалну употребну вредност добиће доласком комуниста на власт.
Када се чињенично и статистички анализира и научном методу подвргне теза о ”великосрпској хегемонији”, исто као и у случају антисемитизма и ”јеврејске завере”, веома лако може да се утврди колико су такве тезе бесмислене и нетачне. Да не говоримо о обратној поставци, када су Јевреји држали логоре смрти за Немце или Срби логоре смрти за Хрвате у било ком периоду наше историје?
Комунистима је прича о ”великосрпској хегемонији” послужила за обрачун са буржоаском и капиталистичком Краљевином Југославијом, а та теза улази у званичне програме Комунистичке партије Југославије, посебно од 4. Конгреса Комунистичке партије Југославије из 1928. године у Дрездену.
Током година комунистичке Југославије и диктатуре Јосипа Броза Тита, сва комунистичка руководства увела су у редовну политичку и институционалну употребу ову потпуно бесмислену тезу о ”великосрпској хегемонији”. Прича о великој Србији и њеној хегемонији посебно се употребљавала у оквиру обрачуна републичких комунистичких руководстава са српским комунистима.
А таква пракса настављена је и у серији грађанских ратова за југословенско наслеђе. Тада је ”великосрпска хегемонија и агресија” коришћена за сецесију комунистичких република из Југославије и најстрашније злочине над Србима од ”Бљеска” и ”Олује”, преко Клечке и Жуте куће на Косову, Метохији и Албанији, па све до логора за Србе у Сарајеву и масовне покоље Срба у Подрињу у БиХ.
И данас се без икаквих последица прича о ”великосрпској хегемонији”, баш како су о томе причали праваши и усташе. Она се веома често чује чак и из уста званичника разноразних југословенских банана државица, попут црногорског комуноусташе Мила Ђукановића, који је о томе баш пре неки дан говорио. О ”великосрпској хегемонији” баш попут неког праваша говори и босанскохерцеговачки пропагандиста Хаџифејзовић у својим чувеним монолозима на ”Фејс ТВ”.
Кад год чујете да неко прича о ”великосрпској хегемонији” и ”великосрпској агресији” у крајевима где су Срби аутохтоно и већинско становништво или тамо где су Срби ослобађали своје историјске земље након светских ратова, знајте да од тих злокобних и неутемељених речи до покоља српског становништва следи само један мали корак.
Будите будни, браћо Срби, и реагујте као што реагују наша браћа по страдању Јевреји, кад год чујете елементе Србофобије или помињање ”великосрпске хегемоније” или ”великосрпске агресије”. Гајење таквог речника и пристајање на његово слушање, неминовно ће довести до нових покоља нашег народа у временима историјских турбуленција.
И као што је убијена девојчица и књижевница Ана Франк, тако је и нама убијано на десетине хиљада деце, тако је убијен и наш велики сликар Сава Шумановић, a тако су убијена и четворица владика Српске православне цркве. Само зато што су Срби и само зато што су православни.
”Великосрпску хегемонију”, као ни ”светску јеврејску заверу” нисмо измислили ми, већ они који су нас убијали.
Крене ли негде разговор о ”великосрпској хегемонији”, знате шта следи после…
Запратите нас и на социјалним мрежама:
Прочитајте још: