Само једна жена у нашој историји имала је надимак “Српкиња”

Ко је једина жена у нашој историји која је имала надимак ”Српкиња”?

Гусле су нас училе чојству и јунаштву, односно витештву и казивале невероватно узбудљиве приче о нашој прошлости и њеним јунацима. Међутим, романтичарском родољубљу који многи називају национализмом (и погрешно у тај појам убрајају и шовинизам) смо највише учили од наших Срба Пречана, посебно оних северно од Саве и Дунава из српске Панонске равнице.

Међу личностима попут Бранка Радичевића, па преко чика Јове Јовановића Змаја, и све до Исидоре Секулић које су написали најлепше и најснажније речи испуњене родољубивим набојем у нашој књижевности, издваја се вероватно наша најзначајнија нововековна песникиња, необичног надимка, Милица Стојадиновић Српкиња.

Милица Стојадиновић Српкиња била је српска књижевница и изузетно образована жена свог времена активно учествујући у нашем тадашњем књижевном и политичком животу.

Осим по песмама, остала је позната и по неколико изузетно узбудљивих епизода из њеног живота и утисцима које је остављала на великане. На пример, Вук Стефановић Караџић, опчињен њеном поезиом, ју је волео као своје дете и називао ”моја кћи из Фрушке”. Наш највећи књижевник свих времена митрополит Петар II Петровић Његош био је потпуно импресиониран Милицом као чудесно лепом девојком са песмама које су на њега остављале изузетно снажан утисак. Његош се очигледно био и заљубио у Милицу Фрушкогорку остављајући о њој следеће чувене речи: ”Ја појета, она појета. Да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори“! Била је веома блиска пријатељица српског књаза Михаила Обреновића који јој је био и заштитник и одан пријатељ. Када год би долазила из Срема или Новог Сада у Београд, београдски књижевници би је дочекивали као звезду. 

Љубомир Ненадовић ју је величао у својим стиховима славећи њене ”лепе песме“ и ”чуства права“, а и чувени књижевник Ђорђе Рајковић јој је посвећивао своје стихове. Велики хрватски песник Иван Мажуранић, који се готово искључиво бавио темама из српске јуначке прошлости, одолазио је у више наврата да види и упозна нашу Милицу. Један од најзнаменитијих Срба Пречана доктор филозофије, адвокат и књижевник Јован Суботић умео је да сиђе са своје висине говорећи да се са Милицом осећа као једнак са једнаким. 

И ван граница српске књижевности чуло се име ове необичне девојке песникиње. Јохан Габријел Сајдл јој је посветио једну пријатељску песму, а са Лудвигом Аугустом фон Франклом била је у преписци које се овај песник сећао и у дубокој старости сачувавши успомену на своју пријатељицу из младих дана. Пријатељица јој је била и чувена чешка приповедачица Божана Њемцова. Књижевни листови и новине, које су штампале Миличине песме, су доносили и њене слике, па је по свим српским и јужнословенским крајевима почело да се прича о песникињи из Фрушке Горе што је доводило до тога и да су људи желели лично да је упознају.

У то време српског романтизма, девојке су се истицале својим образовањем, уметничким талентом и чедношћу док је данас то ипак мало другачије.

Ко је била Милица Стојадиновић Српкиња?

Рођена је у Срему, у селу Буковцу 6. јула 1828. године. Живела је у Врднику, а била је једна од најзнаменитијих личности у српском народу 19. века уопште. Образовала се углавном сама из богате библиотеке њеног оца свештеника из Буковца, учећи стране језике, читајући све класике светске књижевности и активно суделујући у књижевном животу. Пошто у тадашњој Аустроугарској није било високих школа за девојке, саму себе је научила четири језика: немачки, француски, мађарски и руски активно кореспондирајући на њима. Била је позната и по томе да је умела да свира акустичну гитару.

Од њених песама објављених у три збирке из 1850, 1855 и 1869, посебно се истичу оне интимнијег карактера као прве веснике женских мотива у нововековној српској књижевности. Од изузетног значаја је и њен дневник ”У Фрушкој гори I и II” и преписка са ћерком Вука Стефановића Караџића – српском књижевницом и сликарком Мином Вукомановић.

Као изразито даровито и учено дете српског свештеника у Врднику, објављивала је песме већ у својој тринаестој години. Као ”жарка родољубица” поздравила је романтичарски револуционарни пламен који је 1848. био захватио целу Европу као прву назнаку слободе српских пречанских крајева. Певала је војводи Стевану Книћанину и његовим добровољцима са фесовима и са ”кубурлијама за појасом”, који су прешли Саву и Дунав из Кнежевине Србије како би у борбама са Мађарима помогли нашем народу у Војводству Србији да се одбране током Мађарске револуције 1848-1849. 

У хаљинама сачињеним од три српске националне боје (црвено, плаво и белој), ишла је пред народним поворкама које су из Фрушке горе одлазиле у борбе са Мађарима у Вуковар. Када су ствари кренуле лоше по Србе, када су се са висина Фрушке Горе могла видети српска бачка села у пламену иза мађарских похара, и када се сваки час очекивао продор Мађара у Срем, осамнаестогодишња девојка Милица, која је читала Шилерову Јованку Орлеанку, јавно се заветовала да ће са гитаром у руци отићи у српски логор и песмом распаљивати гнев и храброст српских бораца.

Њене песме се објављују у свим српским листовима и часописима са обе стране Саве и Дунава, а она се универзално препознаје и поздравља не само као ”лепа нада, но као украс и понос целе српске поезије”.

Због јаког националног осећања, стекла је пуно право и привилегију коју су прихватили сви тадашњи књижевни и културни кругови да своме имену дода и реч ”Српкиња“ које је остало део Миличиног личног имена. 

Немачки књижевник Франкл је оставио сведочанство да када је говорила о старој српској слави ”глас би јој звучао некако свечано-елегично“. Чак је и као дете своју учитељицу, која је била одрођена мађаризована Српкиња, успела чудесно да трансформише. Када је упознала Милицу, она јој је прво рекла: ”ти си врло даровита; штета што си од рацке (мађарски погрдан назив за Србе) породице“. Но крајем школовања, Милица ју је толико загрејала за српску прошлост да су њих две проводиле ноћи заједно читајући јуначке песме српске и српску историју, плачући над пропалом старом српском славом.

”Куда ме сада одвлачи чувство?

У поље тужно, у поље пусто,

Великом гробу среће и славе,

Јунака дични’, царске главе,

Ах, свако Српче које се роди

Срце га прво Косову води…”

Осим Косова као најзначајнијег мотива српске књижевности, попут многих песника из њеног доба, Милица велича спомене старе славе и сјаја попут цара Душана и његове походе и победе, жали над гробовима где су покопане наде српске. Често је лила сузе над Косовом, над мртвом главом честитога кнеза Лазара и плахога Милоша Обилића. Но такође је величала и Васкрс народа српског, пишући о јунацима попут Карађорђа, Хајдук-Вељка и Милоша Обреновића.

Иако је у српском песништву тада преовлађивало нескривено дивљење према јуначкој Црној Гори, Милица је гајила најпре нескривене симпатије за Кнежевину Србију. Код романтичара попут Љубомира Ненадовића, сина проте Матеје Ненадовића једног од највећих јунака наше борбе за ослобођење, предњачила је љубав према кршевима Црне Горе и јунацима из тог краја, док им је Србија у поређењу са висовима песника и јунака из Његошеве кнежевине изгледала земаљскије за певање у романтичарским стиховима. Но, код романтичарке Милице Стојадиновић се најпре издваја Кнежевина Србија, коју је називала ”моја права отаџбина“. У једном писму је за Србију навела како је ”мало число у слободи“ и ”одлом од великог царства“, њена најдража земља где ”слободе дрво цвета“ као ”драгоцена залога боље будућности народне”.

Када је у лето 1862. године после трагичног Инцидента на Чукур чесми отпочело бомбардовање београдске вароши из турске касарне на Калемегдану, Милица је потрчала у Београд. Из града по коме су лежала мртва тела и где је сав ваздух мирисао на барут, она пише своме пријатељу Ђорђу Рајковићу: ”Нисам могла срцу одолети да не видим војнике србске, и не могу вам речима представити, како ми је било кад сам их видела. На свакој барикади по њих 50, у сваком видим јунаке из војевања Ђорђевог и Милошевог, тако сваком из очију говори одушевљење и жеља ударити се што пре са косовским врагом. Ја сам цео дан у Београду била, и провела сам га само у обилажењу барикада и у гледању ратника они’! Кад сам у вече полазила, чисто би’ плакала, што одлазити морам“.

Можда најлепше стихове посвећене земљи српског севера и њеним јунацима отпевала је управо Милица Стојадиновић Српкиња:

”У Фрушкој гори близу код Сиона

У задужбини мајке Ангелине,

Ту мрачног гроба отварају с’ врата

Деспота Ђурђа сужнога да приме.

Ту лежи деспот; име, власт деспотску

Заједно с њиме покри земља црна”.

Милица је дању обично била заузета домаћим пословима или читањем, док би увече, у тишини, у својој мирисној соби, бележила утиске које је дан оставио на њену осетљиву душу. Ту је писала своја писма Љубомиру Ненадовићу, Вуку Караџићу, преводе Франкла или Балзака, народне песме и приповетке, рефлексије о садашњем васпитању младих девојака.

Милицу је красила још једна особина, а то је да је као ћерка сеоског свештеника живела сеоским животом и хвалила се својом ”селском простотом“ што је веома обогаћивало њено песништво. Хвалила се како шије кошуље, плете чарапе, тка на разбоју, пере рубље, меси хлеб, надгледа како се виноград окопава и трава плеви. Имала је великих симпатија за српског паора: ”на кога труде Бог благу росу и плодну кишу шаље“. Била је позната и по томе да је обилазила болеснике, учила сеоске девојке женским радовима, писала је молбе свима који су имали посла са судом, а када прође Врдником, сеоска деца су јој летела у сусрет и наручје.

Од сеоских послова до читања Гетеа кога је у својим есејима називала ”евангелистом нашег столећа“ или поетичног Бајрона ”са раздробљеним срцем“ или ”осећајнога” Жан-Жак Русоа и ”патетичнога” Шилера, за Милицу је био део све једног живота. Природно, као дете свештеника, Милица Стојадиновић је била и веома побожна. 

Стога је и саветовала српске девојке да у првом реду буду српкиње, родољубиве, побожне, скромне и радне. Да воле свој матерњи језик и своју прадедовску веру у чему ће васпитавати своју децу. Да воле и природан живот и да буду благе нарави. Милица се поносила тиме што у кући ради као обична сеоска девојка која као да књигу у руци није имала. У свом дневнику је записала како уме да меси питу ”јер то свету није познато, да ја и сем писања што радим и радити умем, већ ме праве да сам слепа код обадва моја лепа бистра србска ока“.

Милица Стојадиновић Српкиња је још тада сматрала за велику несрећу народну што појединци из ”учене и отмене класе“ умеју да упадну у ”ништедржање“ наше вере и цркве.

Као изузетно образована жена, Милица Стојадиновић Српкиња је била и сарадница многих листова и прва је жена у нашој историји која је била ратни извештач. Њену репортажу под насловом ”Срце и барикаде из Београда”, који је 1862. био поприште ратних сукоба, објавили су сви мађарски листови те године. 

Напустивши Врдник, пред крај живота прелази у Београд у коме умире 25. јула 1878. године. Кости су јој 1905. године са Ташмајданског гробља у Београду пренете у Пожаревац где јој је живео рођени брат и положене су у породичну гробницу. 

У Врднику је 1905. године постављен споменик, рад вајара Јована Пешића поред манастира Сремске Раванице. 

Савремена критика Милицу Стојадиновић Српкињу сматра предводницом плејаде српских романтичарских песника. Њена лирика се по речима нашег највећег књижевног критичара Јована Скрелића сматра ”основом српског сентиментализма“ и везом српског песништва са Европом тога доба.

Сваког октобра у Миличину част одржавају се књижевни сусрети ”Милици у походе” који трају неколико дана са манифестацијама у Новом Саду, Буковцу и Врднику. Од 1994. године додељује се и престижна књижевна награда за поезију ”Милица Стојадиновић Српкиња”, коју додељује Завод за културу Војводине за комплетан књижевни опус награђеног књижевника.

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Твитер

Прочитајте још:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *