Разлози због којих је краљ Петар II Карађорђевић морао да напусти Југославију

КОЈИ СУ РАЗЛОЗИ ЗБОГ КОЈИХ ЈЕ КРАЉ ПЕТАР II КАРАЂОРЂЕВИЋ МОРАО ДА НАПУСТИ СВОЈУ КРАЉЕВИНУ ПРЕД НЕМАЧКОМ ОКУПАЦИЈОМ?

За то постоји неколико врло убедљивих разлога, а универзална замерка данашњих Срба који у свом незнању и неразумевању или под утицајем вишедеценијске удбашке кампање замерају седамнаестогодишњем детету што је напустило земљу наноси штету не само истини већ и срспском историјском континуитету.

Рецимо једна од њих је да је краљ побегао из земље и оставио народ на цедилу. Ту се заборавља и да је његов деда исто тако побегао из земље 1915. године на Крф и оставио народ на цедилу. Такође се заборавља да је шеф државе (краљ или председник) и влада сваке европске државе коју је напао и окупирао Хитлер такође побегао из земље и оставио своје народе на цедилу. Тако се краљ Петар у изгнанству у Лондону придружио француском вођи отпора и каснијем председнику Шарлу де Голу, грчком краљу Ђорђу II, норвешком краљу Хакону VII, холандској краљици Вилхемини, председнику Пољске Владиславу Сикорском, председнику Чехословачке Едварду Бенешу итд.

Наиме, наши преци, ти Срби Солунци и њихове породице, никада никога нису волели толико као оца краља Петра II, краља Александра I Карађорђевића. О искреној тузи Срба веома потресно сведочење је оставио на пример тада свештеник, а касније четнички војвода и велики монархиста Момчило Ђујић. Исто тако, ти наши Срби Солунци, се ниједном детету нису тако радовали као малом краљу Петру II, од оца Карађорђевог праунука и мајке православне румунске принцезе, српске и југословенске краљице и велике добротворке, потомка једне од најмоћнијих и најбогатијих европских породица Хоенцолерн.

Краљ Петар II је фактички дошао на власт војним ударом из 27. марта 1941. године. Тај удар су извели млађи официри његове војске због неиздрживе промене неутралног курса краљевине и неподношљивог војног и политичког сврставања Срба уз Хитлера које су хтели да избегну по сваку цену. Због овог развоја догађаја је политичка судбина краља Петра II остала је везана за његове савезнике који су му на један незабележен и нецивилизован начин окренули леђа у сред рата и борбе његовог народа за ослобођење.

У његовој краљевској влади као потпредседник (убрзо и председник) седео је највећи познавалац уставног права у нашој историји, човек који је написао највећа дела у области уставноправног и политичког изучавања појма државе, један од најпревођенијих наших писаца на стране језике и најугледнијих научника свих времена, декан Правног факултета у Београду, ректор Београдског универзитета, председник Српског културног клуба који је настао као реакција на политику кнеза Павла (посебно на Конкордатску кризу и неуставно оснивање бановине Хрватске) и академик Слободан Јовановић.

Академик Слободан Јовановић био је један од политичких организатора пуча од 27. марта 1941. године. Његова звезда водиља било је скидање љаге са српског народа због потписивања Хитлеровог Тројног пакта од 25. марта који је дубоко болео сав српски народ са својом Српском православном црквом и он је чинио све како би се очувао правни и политички континуитет неокаљан овим актом. Следећи пример из Првог светског рата када се и сам са краљевском владом и народном скупштином повукао ван земље на Крф, касније и у Солун, Слободан Јовановић је предложио, осмислио и спровео у дело повлачење југословенске владе у исту земљу као у Првом светском рату, у братску Грчку.

Наш највећи стручњак за уставно право знао је јако добро шта би се догодило са краљем или било којим представником владе који би остао у земљи, дочекао немачке окупаторе или био ухваћен од истих. Њих би сурови немачки окупациони апарат искористио не само за потписивање правно важеће капитулације, већ и за пропаганду за коју су Немци били експерти.

Једини члан владе који је одлучио да остане у земљи био је њен потпредседник и Јовановићев колега на потпредседничком месту Владко Мачек, који је у Загребу дочекао немачке тенкове и усташе, али се и поред тога што је позвао припаднике своје Хрватске сељачке странке да буду лојални новој власти и стављања наоружане милиције његове странке на располагање усташама, лично понео прилично часно одбијајући да потпише било шта са Немцима и усташама. Немци нису од њега тражили потписивање капитулације наше краљевине јер им је за то требао Србин, али је план био да он постане председник владе НДХ, а због одбијања тог предлога провео је годину дана у Јасеновцу под посебним режимом и остатак рата у кућном притвору у Загребу да би 1945. емигрирао у Француску и САД пред доласком партизана.

Дакле, на инсистирање академика Слободана Јовановића чланови владе и краљ напустили су окупирану Краљевину Југославију од 16. до 18. априла 1941. и отишли у једину савезничку земљу са којом се наша краљевина граничила — Грчку. Због тога тзв. капитулацију у Београду није имао ко да потпише. Наиме, начелник врховне одбране генерал Данило Калафатовић је добио овлашћење и наређење да може да преговара и потпише једино примирје са Немцима. У међувремену генерал Калафатовић пада у руке Немцима и постаје ратни војни заробљеник, а заробљеници по међународном праву немају капацитет за потписивање било каквог уговора, посебно не споразума какав је капитулација.

Тада генерал Калафатовић у заробљеништву у Сарајеву издаје још једном ратном заробљенику генералу Радивоју Јанковићу наредбу да преговара са Немцима о примирју у Београду. Знајући да су им за акт опште капитулације потребни и цивили министри Срби, а не само генерали, Немци из притвора ваде бившег министра спољних послова свргнуте, нелегитимне и непризнате владе од стране великих сила Александра Цинцар-Марковића, који је такође био заробљеник и није имао правни капацитет и овлашћење да закључи било какав споразум у име владе Краљевине Југославије да свој потпис стави на споразум о капитулацији.

Стога, тзв. општу капитулацију коју су припремили Немци у Београду у згради чехословачког посланства у Булевару краља Александра, 18. априла 1941. потписују два ратна заробљеника, без правног капацитета за потписивање и без овлашћења за преговарање и потписивање било какве капитулације. Политички део је потписао бивши министар Александар Цинцар-Марковић (кога су комунисти убили одмах по уласку у Београд 1944. године), а војни део генерал Радивоје Јанковић и истог тренутка су прослеђени први у кућни притвор, а други у логор у Нирнбергу у Немачкој.

Захваљујући овом визионарском деловању потпредесника владе Слободана Јовановића, Краљевина Југославија је избегла потписивање капитулације, а свој рад влада је наставила у егзилу готово истоветно као и током Првог светског рата. Овога пута влада је деловала у Атини, Јерусалиму, Каиру и Лондону. У прилог овоме говори и теза да су све тада слободне земље света предвођене великим силама дале своје признање и именовале своје амбасадоре при краљевској влади у егзилу, а то је учинио чак и Стаљинов Совјетски Савез који је именовао амбасадора Богомолова при југословенској влади у Лондону и који је признавао ту владу као једину југословенску владу све до јуна 1944. и Споразума Тито-Шубашић.

Што се војног становишта тиче, Немачка и њене савезнице су готово у потпуности окружиле Краљевину Југославију и чекало се само да ли ће мирним путем да окупирају њене касарне и искористе њене капацитете за своје даље војне циљеве кроз приступање наше краљевине Тројном пакту Сила осовине или ће то учинити одлучним војним нападом у случају да наша краљевина одбије сврставање уз Силе осовине. Војно посматрано, а што је потврђено у свим прворазредним изворима и војно-стратегијским студијама, судбина Краљевине Југославије била је решена преласком немачких дивизија преко Дунава из Румуније у њима савезничку Бугарску 1. марта 1941. када је нашој краљевини у потпуности угашена било каква нада за успостављањем заједничког фронта и одбране заједно са Грчком и Турском уз британску помоћ.

Дакле, иако је у Бугарској било значајно присуство немачких трупа и раније, прелазак осам дивизија и слетањем стотина бомбардера и ловаца на аеродроме у Бугарској од којих су многи били тик уз нашу границу, војсци Краљевине Југославије је практично била одсечена одступница. Немци су јако добро знали после искуства из Првог светског рата да у Бугарској и брзом заузимању кичме српског народа Моравско-вардарске долине лежи кључ за окупацију Краљевине Југославије и целог Балкана.

Услед тако лошег војног стања, краљ Петар је пред собом имао само три избора. Да остане у земљи и нада се да неће бити заробљен, да се добровољно преда Немцима, или да оде у егзил и са савезницима покуша да организује отпор уз повратак у земљу у правом тренутку. Од те три опције, Слободан Јовановић и краљ Петар су изабрали трећу као једину рационалну у том тренутку која је гарантовала најмање ризика и наносила најмању штету по углед земље.

У случају да је остао у својој земљи док се борила са најјачом војном силом света у том тренутку која је за само месец дана уништила једну од најмоћнијих колонијалнијих сила Француску и страшно обрукала копнене јединице друге колонијалне силе Велике Британије док је ова прискакала Француској у помоћ, краљу Петру би шансе да избегне заробљавање биле су равне нули.

Наиме, у време највећих потера за вођом отпора на Балкану и немачким непријатељем број један, против кога су Немци водили чак четири акције у циљу његовог заробљавања или уклањања од који се једна и звала ”Акција Михаиловић”, немачки војни команданти су слали највише три дивизије, од којих би једна била специјализована брдско-планинска дивизија ”Брандербург” првог позива, да хватају генерала Драгољуба Михаиловића. Он је у свакој од тих обимних војних акција против њега, услед великог војног умећа и храбрости његове војске, успевао да избегне хапшења.

Те акције су обично биле праћене ужасним разарањима српских места и цивилних објеката, ратним злочинима и стрељањима српског цивилног становништва. Да је краљ Петар којим случајем остао у земљи, морао би такође да ратује у герилским условима, док би га Немци такође јурили на овај начин, само што би за разлику од њима мало познатог генерала Михаиловића, на краља Петра, чија слика је красила све јавне установе његове краљевине, послали бар десет уместо три дивизије, а о размерама разарања и злочинима који би уследили над цивилним становништвом тешко је и помислити јер би вишеструко превазилазили све што смо као народ већ доживели. Другим речима, Крагујевац и Краљево би били мачији кашаљ.

Краљ Петар је имао опцију и да се преда Немцима. То је учинио—упркос снажном инсистирању његове владе да се повуче у Лондон—белгијски краљ Леополд III када је (како је тада мислио) поносно изјавио да он не напушта своју земљу пред колапсом његове војске и да жели да подели судбину свог народа. Испоставило се да је управо он остао у белгијској историји забележен као ”краљ-издајник” зато што није отишао код савезника, није имао прилику да организује отпор, а постао је Хитлерова марионета и пуко оруђе у рукама немачке пропаганде. Немци су јако понижавали белгијског краља Леополда и мучили га, иако је и сам пореклом био Немац из династије Сакс-Кобург-Гота, а немачки му је био матерњи језик. Савезници су га се експресно одрекли, иако је био најближи рођак британском краљу Џорџу VI, а његова племенита жеља да подели судбину свог народа трансформисала се у издајство.

Замислите како би прошао један краљ који је био син човека који је одлучио Први светски рат и био највећи француски савезник, а чија војска је уништила немачко и аустроугарско царство у претходном рату који су Немци јако добро памтили? Немци нису презали ни од тога да једног од најзначајнијих европских верских лидера и најугледнијег духовника пошаљу у озлоглашени логор смрти Дахау. Па су тако патријарх српски и бивши митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић и епископ жички Николај Велимировић били једини верски лидери у Европи тог ранга који су завшили у једном таквом логору какав је био Дахау. Шта мислите, ако су тако поступали према једном старом патријарху, како би Немци поступили према њима истински непријатељском краљу?

Врло је важно знати да су у периоду 1940-1943 све окупиране државе Европе своје шефове држава и владе послале у егзил у Лондон. Тако се краљ Петар у изгнанству у Лондону придружио француском вођи отпора и каснијем председнику Шарлу де Голу, грчком краљу Ђорђу II, норвешком краљу Хакону VII, холандској краљици Вилхемини, председнику Пољске Владиславу Сикорском, председнику Пољске Владиславу Сикорском, председнику Чехословачке Едварду Бенешу итд. Чак је и Стаљин напустио Москву (није морао да иде у иностранство с обзиром на величину његове државе) и отишао на Урал бежећи пред немачким тенковима крајем 1941. који су били у московским предграђима.

Тада се Европа делила на неутралне државе попут Швајарске, Шведске, Турске и Португалије (које су све од реда имале на власти пронацистичке и профашистичке режиме и политичаре упркос томе што су биле неутралне); затим на савезнике Сила осовине односно саме Силе осовине попут Италије, Мађарске, Румуније, Бугарске, Финске, Шпаније у којима су владали отворени фашистички режими и који су активно учествовали у војним акцијама против савезника и окупацијама; и на окупиране земље у којима су Немци по својој вољи након војне окупације постављали марионетске-квислиншке владе попут Југославије, Грчке, Француске, Пољске, Чехословачке, Норвешке, Данске, Белгије, Холандије, Луксембурга.

Дакле, да су краљ Петар и његова влада остали у земљи, потпуно физички одсечени од свих савезника, јер је још брже од Југославије на исти начин убрзо пала и Грчка, били би једина таква влада и краљ у Европи и потпуно би били јединствени у томе. А у каквој би усамљеној позицији били, можемо само да претпоставимо.

Шта би било да је седамнаестогодишњи краљ у својој жељи да остане у земљи (за чије напуштање га врло злонамерно оптужује жестока удбашка пропаганда) био убијен као врхунска мета немачких окупационих јединица око чијег би хватања била заокупљена њихова читава војна машинерија? На престо би ступио његов тринаестогодишњи или четрнаестогодишњи брат принц Томислав, а у његовом одсуству његов дванестогодишњи или тринаестогодишњи брат принц Андреј. Пошто су и они били малолетни, саставило би се намесништво, а како би оно функционисало у светлу већ неуспелог намесништва кнеза Павла који се гадно замерио савезницима стављајући се на Хитлерову страну, само бисмо могли да претпоставимо.

У сваком случају, за слом наше краљевине не можемо да кривимо краља Петра II. Све време рата судбина и Југославије и Грчке била је у рукама великих сила. Обе су дочекале рат на правој страни, обе су имале изузетно јаке герилске јединице и антиосовиснке операције својих оружаних јединица, обе су имале марионетске издајничке владе, у обема се јавио комунистички-револуционарни покрет снажно подржаван из иностранства, у обе су комунисти започели грађански рат. Но само у Југославији се догодила страшна и сразмерно огромна издаја нацистичких савезника Хрвата као једног од три конститутивна народа наше краљевине, док су у Југославији за разлику од братске Грчке, савезници одлучили да морају да победе комунисти упркос мањинској подршци у народу, док је у Грчкој било обратно.

Савезници, посебно Британци и Совјети, су се јако лоше понели према српском народу и његовом краљу. Он је једно време био практично талац у Лондону и над њим су вршена недозвољена средства принуде како би позвао своју војску у герили да се стави на располагање једном комунистичком револуционару, плаћенику са истока и занесењаку—Хрвату.

Као таква, краљева изјава од 12. септембра 1944. је мањкава и неважећа тј. не производи правно дејство. За то време је генерал Драгољуб Михаиловић, преко последњег председника краљевске владе Божидара Пурића, тајним каналом комуникације који је ишао преко Словенаца др Александра Бајта у Риму и Дражиног саезника надбискупа љубљанског Грегорија Рожмана, примио обавештење о могућности да краљ Петар позове своју војску на предају Титу. Инструкција Божидара Пурића гласила је да се краљ Петар налази у јако тешком, готово талачком положају окружен британским агентима који му прете и да се генерал Михаиловић на тако дат позив на предају Титу не обазире, што је овај и учинио.

Наш последњи краљ био је диван човек који је јако тешко поднео геноцид и страдања свог народа, нестанак своје краљевине, пропаганду која се водила против њега и издају његових најближих савезника.

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Твитер

Прочитајте још:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *