Шта је хрватски логор Јасеновац?
„Стајали смо постројени пред бараком. Добили смо лопате и ашове и кроз капију се упутили у огромно Лонско поље.
Усташе су нас зауставиле. Један водник рекао нам је да ту копамо у дубину до 2 метра. Када смо ископали, усташе су нам рекле да се склонимо једно десетак метара даље. У даљини сам видео десетину усташа који иду, а поред њих нешто ниско, мало… Кад су дошли ближе, имао сам шта да видим. То су била деца.
Деца су била очигледно српска и јеврејска. Пропала, омршавела, поцепана, боса, почупана, прљава. Изгледала су као ужас који се не може гледати!
Тада је један од усташа пришао тој гомили деце и рекао. Чуо сам кад је гласно говорио:
—Децо, ко од вас хоће да вас одведем код ваше баке и код ваше мајке?
Деца су углас повикала:
—Ја, ја, ја…
Око те групе деце окупиле су се усташе и около направиле као неки заштитни венац. Видео сам да један другом додају по једно дете и додају оном усташи који је био поред саме раке.
Усташе су један другом додавале једно по једно дете и овај који је био задњи до саме раке, шћапио би дете, окренуо лицем ка земљи и столарским чекићем, ударио би у потиљак дете. У том моменту чуо се писак, задњи врисак детета и тупи пад детета у раку.
Гледао сам и мислио сам да ћу да пресвиснем. Сузе су ми лиле низ образе.
Поред мене је седео на земљи један стари Јеврејин, доста старији од мене, али изнурен и исцрпљен. Подигао је главу у небо и гласно говорио:
—Боже, ако те има, удри гром из ведра неба и уби ове зликовце.
Ови су наставили и даље да раде свој посао, а он је још два пута поновио исто. Бог је ћутао, а усташе су радиле свој посао“.
Запратите нас и на социјалним мрежама: