Једна од највећих реликвија у српској историји

ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ ЗА ЈЕДНУ ОД НАЈВЕЋИХ РЕЛИКВИЈА У ЦЕЛОКУПНОЈ СРПСКОЈ ИСТОРИЈИ?

Сви знамо да је наша Српска православна црква темељ не само српске духовности и националне свести, већ и српске државности, јер је управо Свети Сава, као први српски архиепископ, крунисао свог брата Стефана за првовенчаног српског православног краља. Постојале су српске државе и краљевине и пре Немањића, но они су јој ударили суштинске темеље.

Српска православна црква, заједно са својом митрополијом црногорском (тј. зетском), јесте темељ и црногорске државе, с обзиром да су буквално српски митрополити ову државу основали високо у брдима и планинама Зете и њоме као монаси односно владике управљали.

Међутим, недовољно се зна и да Српска православна црква представља и темељ обновљене српске државности 1804. године и то превасходно преко централне личности подизања српског народа на устанак и револуцију—изузетно образованог и способног проте Атанасија Антонијевића.

Без делатности проте Атанасија и уопште свештенства и монаштва Смедеревског санџака (прави назив за оно што се у народу колоквијално назива „Београдским пашалуком“) тешко да би устанак онакве снаге и размера био замислив.

Пре него што кажемо нешто више о проти буковичком Атанасију Антонијевићу, око кога су почели да се окупљају Карађорђе и остали јунаци нашег ослобођења од Турака, треба напоменути размере утицаја свештенства и монаштва на Српску револуцију, која је започета у Орашцу на Сретење 1804. године.

Дакле, ту су биле изузетне личности, који су због свог учешћа и мучеништва у Првом српском устанку, уписани у најсјајније редове наше националне историје.

Најпре поменимо архимандрита и игумана манастира Боговађа код Лајковца, Рафаила Ненадовића, кога народ памти као Хаџи Рувима, а кога су Турци, као једног од најугледнијих српских духовника, мучили и убили у „Сечи кнезова“, догађају који је претходио самом устанку.

Затим ту је био и јеромонах и игуман манастира Моравци код Љига, Герасим Георгијевић, у народу познатији као Хаџи Герасим или Хаџи Ђера, а кога су Турци такође убили у „Сечи кнезова“. Обојица су окупљали око себе најугледније и најимућније Србе припремајући их за коначни устанак против Турака.

Затим ту су и игуман Пајсије Ристовић и Свети јерођакон Авакум Продановић (родом са Козаре), као активни помагачи устанка и мученици који су пострадали за Христа у Београдској тврђави 1814. године, након буне Хаџи Продана Глигоријевића.

Овде обавезно морамо да поменемо и двојицу владика односно три Пајсија. Ту је најпре потоњи митрополит београдски Мелентије Павловић, који је у време устанка био игуман манастира Враћевшница код Горњег Милановца. Ту је такође био и потоњи владика ужичко-шабачки Мелентије Симеоновић Никшић, један од најважнијих духовника током устанка. Још један Мелентије, овога пута Мелентије Стевановић, игуман манастира Рача на Тари код Бајине Баште, се такође истицао током устанка.

Додатно што се тиче учешћа Српске православне цркве у обнови српске државнисти 1804. године, ту не смемо да заборавимо и свештенике проту Матеју Ненадовића и попа Луку Лазаревића, као најближе Карађорђеве устанике. Ту треба поменути и Карађорђевог зета попа Миљка из Аџибеговца, који се касније замонашио у ресавском крају.

Међутим, убедљиво најважнија личност окупљања Срба на устанак био је прота буковички Атанасије Антонијевић.

Прота Атанасије рођен је у Буковику под Букуљом 1734. године (током 19. века Буковик је постао део вароши Аранђеловац) и био је син Антонија Поповића. Први учитељ му је био његов изузетно образовани стриц, прота буковички Јефтимије, а након образовања стеченог у кући одлази у турски Београд, где је изучио абаџијски занат. У Београду је течно научио турски и грчки, што ће устаницима бити од велике користи. Такође је учио богословље по неколико манастира у Шумадији и у Срему. Током Аустријко-турског рата (1788-1791) налазио се у избеглиштву у Аустрији, највише у Срему и Банату.

После изненадне смрти стрица Јефтимија, Атанасије бива рукоположен у чин јереја и постављен на његово место. Убрзо постаје и протојереј.

Уочи Првог српског устанка прота Атанасије био је један од најугледнијих свештеника у Шумадији.

С обзиром да је течно говорио грчки језик, био је у добрим односима са грчким владикама, које су тада слате из Цариграда да столују у Србији. А захваљујући знању турског језика и честим боравцима у Београду, сазнао је још током почетка „Сече кнезова“ да је планирано и погубљење Карађорђа Петровића међу најугледнијим Србима тог доба, попут Алеске Ненадовића, Илије Бирчанина, Стојана Михајловића итд. Карађорђа је о плановима за његово погубљење управо упозорио на време прота Атанасије Антонијевић и тако му спасао живот.

Карађорђе и прота Атанасије су се јако добро познавали, често су се посећивали, а проти је било веома стало до овог контакта с обзиром да је у Карађорђу видео једног од потенцијалних вођа устанка. Прота Атанасије је био и духовник Карађорђу и његовој жени Јелени. Код њега су се њих двоје исповедали и причешћивали. Уз Карађорђа, готово сви виђенији устаници су постили, исповедали се и причешћивали код проте Атанасија.

Заједно са Карађорђем Петровићем, први устаници ће се окупити на свадби сина Стевана Томића у Орашцу, у новембру 1803. године. Стеван је тада женио сина Максима, а када је весеље поодмакло, тихо и неупадљиво је прота Атанасије позвао групу најугледнијих Шумадинаца, који су били гости, на договор у оближњу Марићевића јаругу. На том скровитом месту је прота Атанасије одржао подужи говор, у коме је посебно истакао како је слога убедљиво најважнија и да је највећа опасност прети од издаје. Ту је и заклео будуће српске устанике:

”Ко издао, издало га тело; пожелео, али не могао поћи; нити му се старо ни младо у кући јављало. Од руке му се све скаменило, у тору му не блејала стока, у обору не рикала. Да Бог да да се сињи камен створи да се други на њега угледају. Нити би срећан, ни дуговечан, нити лица Божја угледао. Амин”.

Устаници ће се поново окупити на истом месту, у Орашцу, на Сретење наредне 1804. године. На овом судбоносном скупу за српски народ, прота Атанасије ће пред кнезовима и војводама рећи следеће:

”Браћо, ево већ толике стотине година прођоше откако се сва наша слава закопа у гроб на Косову. Од онда се наши ножеви, сабље и пушке завлаче у кладе. Свети Божји олтари, који су наших царева и краљева красили Србију као цвеће, данас су штале за турске коње. Образ наших жена, сестара и кћери гази се ногама као да смо сви право робље. Браћо, земља стење, а небо над нама плаче гледајући наше муке. Него, браћо, у име Створитеља Бога и Спаситеља нашега, да устанемо на оружје! Бог ће нам помоћи, а и цар ће то одобрити, јер ове крвопије и њему о глави раде”.

Након овог говора, прота Атанасије заклиње пред бројним народом све српске кнезове и народне вође на међусобну слогу и верност претходно изабраном великом вожду Карађорђу Петровићу.

Управо је прота Атанасије окупио све те људе и организовао сав народ кључно утичући на подизање Првог српског устанка.

Иако стар, прота Атанасије учествује и у првој бици Првог српског устанка са Турцима код села Дрлупе, на обронцима планине Космај. Једном групом устаника командује Карађорђе, а другу је повео остарели и у народу веома угледни прота Атанасије.

Пред саму битку прота се обраћа устаницима следећим речима:

”Браћо, ево дође и то да се побијемо с Турцима. Немојте, браћо, ниједан узмакнути, нити се поплашити. Бог је с нама, па кога се другога имамо бојати? Него треба опет да се закунете да ћете сложно ударити и да нећете издати”.

”Кунемо се” узвикнуше устанички момци из све гласа.

С обзиром на свој свештенички чин, прота Атанасије није непосредно учествовао у борбама, али је свог сестрића Сараманду, са коњем и опремом коју је он купио, ставио у прве редове.

Константин Ненадовић наводи да је након Збора у Орашцу, и одигране књучне улоге у припремању устанка, прота Атанасије умро на пролеће 1804. године и да је сахрањен на буковичком гробљу. Међутим, према наводима његовог синовца и чувеног српског историчара Лазара Арсенијевића Баталаке, прота Атанасије је умро у децембру 1810. године и сахрањен је у Буковичкој цркви, односно у храму Светог Архангела Гаврила уз олтар. Но, када су Турци 1813. године запалили цркву, дрвени кров се срушио и оштетио белу надгробну плочу, од које до краја 19. више ништа није остало.

На слици видите једну од највећих реликвија српске историје. У питању је часни крст проте Атанасија над којим су се заклели устаници у Орашцу на Сретење 1804. године.

Овај крст је прота Атанасије је предао свом дугогодишњем пријатељу и саборцу Петру Јокићу, иначе десној руци вожда Карађорђа. Овај крст се у породици Петра Јокића чувао као највећа реликвија све до 1954. године, када су га наследници поклонили Музеју Првог српског устанка у Орашцу.

Овај предивни дрвени крст израђен је крајем 17. века, није окован и малих је димензија. На њему се налазе грчке сигнатуре, те подсећа на сличне крстове из светогорских манастира. На крсту, са сваке стране је израђена по једна главна сцена из Јеванђеља: Крштење и Распеће, а са стране у нишама су фигуре јевађелиста и анђела.

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Твитер

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *