juriš živih mrtvaca

Juriš živih mrtvaca

Najneverovatniji juriš na svetu.

Postoje neki ljudi čija su herojstva toliko velika da bi o njima trebalo učiti u školama. Ali, vremena su (bila) takva, da su se i veliki zaboravili. Mali često imaju običaj da to urade kako bi oni izbili u prvi plan.

A ona počinje u jednoj reči:

Osovec. Tako su ime dali jednoj tvrđavi, na reki Bobri, u mestašcu Osovice. Sada je to Poljska, ali u vreme kada ova priča počinje, to je bio zapadni deo Ruskog carstva. Tvrđava je bila baš tu smeštena – jer je baš tu prolazio jedan vrlo zgodan put kojim bi se, prečicom, moglo upasti u Rusiju, ako bi kakva vojska želela da to učini.

Nemci su to poželeli da iskoriste već na početku Velikog rata, ali su naleteli na prilično odlučan otpor posade tvrđave, te su sačekali da zima prođe i krenu odlučnije 1915. Bilo im je važno da je osvoje, ne samo zato što im se htelo, već zato što je ta prečica bila jedina kojom bi ozbiljno mogli da dovedu u pitanje rusku situaciju na čitavom frontu. A okolo tvrđave se nije moglo – močvarno zemljište nije dozvoljavalo masovne prolaske, pa je jedini put bio upravo put – koji je vodio kroz utvrđenje.

U tvrđavi je bio 226. Zemljanski puk ruske vojske, nešto malo milicije i nekoliko desetina vojnika koji su opsluživali artiljeriju. Onaj puk, taj 226, regrutovan je iz okoline Voronježa. To vam je jedan prilično zanimljiv ruski grad, nama među najbližima, kada se kilometri uzmu u obzir. Voronješci koji su branili Osovec, međutim, nisu ni mogli da pretpostave šta im sledi u 1915.

Kada je jedan nemački pregovarač, noseći belu zastavu, predložio da okupator otkupi tvrđavu za pola miliona rajhsmaraka, „jer im je to draže, nego da potroše isti toliki novac na granate, koje će za 48 sati potpuno uništiti tvrđavu, ma koliko se pričalo da je čvrsto sagrađena“, ruski general Svečnikov mu je ponudio sledeće: „Budite Vi (pregovarač, neko od oficira nemačke vojske) kod nas tokom tih 48 sati. Ako tvrđava i dalje bude na svom mestu posle tih 48 sati, obesiću Vas. A ako tvrđava za tih 48 sati padne u vaše ruke, molim Vas, obesite Vi mene. Novac me ne zanima“.

U januaru su počeli napadi. Sporadični, sa nadom da će se Rusi predati. Nije im padalo na pamet. Ušli bi pred zoru u garnizonsku crkvu, pomolili se da prežive i taj dan, a onda išli na položaje. Svakog dana – pre položaja, u crkvu. Zbog njih je, uostalom, i postojala.

Trećeg februara Nemci su krenuli u juriš. Brojniji, mislili su „lako ćemo, ima nas više nego u septembru 1914“. Pet dana su pet puta malobrojniji Rusi držali prednje rovove, ne popuštajući. Kada su odstupili u drugi red, zbog ogromnog pritiska neprijatelja, i tu se uspešno držali, 25. marta je nastao pakao.

Nemci su dovezli i ogromne topove, čak četiri „debele Berte“ čija je granata sa prečnikom od 42 cm mogla da leti 14 kilometara i, prilikom udara, ubijala sve živo, a pravila krater dubok više od četiri metra, a sa prečnikom od 10,5 metara. Imali su i 16 cevi za granate od 30,5 cm, i 16 topova za granate prečnika 21 cm, ma… imali su sve ukupno 68 komada „teške artiljerije“, a uz tu opsadnu imali su i onu „običnu“, koja obično i prati pešadiju.

U prvih nekoliko dana jezive kanonade, na tvrđavu je palo više od 200.000 granata. Gorelo je sve od drveta, urušeno sve sagrađeno od cigala, ali – samo utvrđenje, sazdano od ogromnih betonskih naslaga, odolevalo je. Kao i vojska u njemu, ma koliko se njeno brojno stanje smanjivalo iz časa u čas, jer život u paklu i nije moguć.

Umesto 48 sati, tvrđava je odolela duže. Prvo dvostruko duže. Pa petostruko duže. Pa umesto 48 sati – izdržala je 48 dana. Izdržala je… 190 dana.

Sve dok 24. jula, usamljenim, iscrpljenim braniteljima, nakon više od 400.000 projektila, koje su na njih bacali i avioni i dirižabli, nije poslata smrt. Zelene boje.

Nemci su zasuli Osovec bojnim otrovom.

Smeša hlora i broma ispaljena je u 30-ak hiljada granata. Za tili čas, tamno zeleni dim nadvijao se 12 do 15 metara od tla do iznad tvrđave, širina mu je bila osam kilometara, a u dubinu je otrovni dim otišao čak 20 kilometara.

Sve što se našlo na otvorenom – umrlo je u užasnim mukama. Lišće je otpadalo sa grana. Trava je pocrnela.

Tu nije bio kraj užasu. Nemačka artiljerija je iznova „običnim“ granatama zasula Osovec, a onda su okupatori, sa gas-maskama koje Rusi nisu imali, krenuli da i zvanično zauzumu utvrđenje.

Dvanaest nemačkih bataljona, oko sedam hiljada vojnika, koračalo je ponosno ka svom plenu. „Sve je gotovo, konačno“, bila je sigurno najčešća misao u toj ogromnoj liniji.

Samo…

Oko šezdesetak Rusa, sa zavojima preko lica, okrvavljenih očiju i ranama na rukama – odjednom je istrčalo njima u susret.

U juriš.

Ugledavši taj „juriš mrtvaca“, o kome nas nikada nisu učili u školama, sedam hiljada Nemaca je počelo da u panici beži.

Toliko su bili unezvereni prizorom, da su jedni gazili preko drugih, treći se nabijali na sopstvene žičane ograde, a oni preživeli, uplašeni, odjednom su osetili kako i po njima pljušte granate. Bilo je utvrđenju još živih Rusa, koji su i tog, kao i svih prethodnih 189 dana, jutro počeli u garnizonskoj crkvi. Ili onome što je od nje ostalo.

Tvrđava je izdržala. Juriš je uspeo, Osovec nije pao, poslužio je svrsi. Nemci su odustali od invazije tim pravcem, pa je nekoliko dana kasnije stiglo naređenje iz komande ruske armije da se utvrđenje digne u vazduh, kako neprijatelju, jednog dana, ne bi palo u ruke.

I, preživeli su sve minirali.

Osovec je, skoro ceo, otišao u vazduh.

A ova priča – u legendu. Odakle je stigla pravo pred vas. Ne da biste nešto naučili, već da biste se ohrabrili.

Jer, koja god sila da je naspram vas, tu negde, u vama ili pokraj vas, leži neka vaša mala crkva, u kojoj ćete uvek naći snagu za dan koji vas čeka.

Pa, posetite je.

Zbog vas i postoji.

Autor teksta Darko Nikolić

Autor slike Jevgenij Ponomarjov

Zapratite nas i na socijalnim mrežama:

Fejsbuk

Instagram

Tviter

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *