Dan državnosti Srbije

Tog 15. februara 1804. godine udareni su temelji državnosti Srbije. Nju su stvorili ljudi koji su u krvavoj borbi, najpre za goli biološki opstanak, a kasnije za najslobodniju državu i svetionik slobode, koja se ekonomski snažno razvijala i imala najveću stopu useljavanja na svetu, odmah iza Amerike.

Srbija je druga u Evropi ukinula feudalizam, a takođe je bila jedna od prvih zemalja na svetu koja je zabranila robovlasništvo. 

Svojim Sretenjskim ustavom, Srbija je ustavno-pravnom odredbom odredila da svaki rob koji stupi na srpsku zemlju ima se smatrati slobodnim čovekom. 

To je vreme dok u Americi robovska snaga izgrađuje najveću svetsku ekonomiju, dok sve evropske zemlje imaju roblje i trguju afričkim robovima na Atlantiku.

Ne treba zaboraviti da smo mi Srbi jedini narod koji je sam sebe od Turaka oslobodio i to pre svih.

Karađorđeva i Miloševa junačka borba za slobodu i nezavisnost kroz Srpsku revoluciju 1804-1817 imala je ogroman odjek u Evropi posebno među podjarmljenim narodima koji su u različitim oblicima sanjali o obnavljanju svojih nekada slavnih država.

Posebno su se nadaleko čule legende o junaštvu jednog naroda koji je naspram sebe imao imperiju čija se teritorija proteže na tri kontinenta i drži podjarmljenim nebrojene evropske, azijske i afričke narode. 

Izvesti takav jedan poduhvat kakva je Srpska revolucija, bez neposredne pomoći velikih sila, bilo je i tada, ali i danas je gotovo nemoguće. No, junaštvu odanim i na Svetosavlju i Kosovskom zavetu odnegovanim Srbima je to pošlo za rukom, što je još jedna u nizu činjenica koje naš narod čine apsolutno jedinstvenim u Evropi.

Ko je pomogao Srbima da se izbore za svoju sopstvenu slobodu i nezavisnost?

Prvo je pomogao Gospod Bog i srpska Crkva kao Telo Hristovo, kome su se pred časnim Krstom i pod posredništvom protojereja bukovičkog Atanasija Antonijevića, centralne ličnosti podizanja Srba na ustanak, svi ustanici zakleli. 

Karađorđeva i Miloševa vojska su bili obični srpski domaćini i njihovi sinovi koji su znali da za slobodu i odbranu svetinje porodice, doma i otadžbine moraju da posegnu za junačkom borbom, čiji je sastavni deo i časno ubistvo neprijatelja na bojnom polju kao narodnih dušmana i progonitelja.

Zatim je pomogla tadašnja srpska dijaspora i to najpre prečanska u Habsburškoj monarhiji. Naši Srbi severno od Save i Dunava od Sent Andreje, Pešte, Beča i Trsta, pa sve do istorijskih srpskih pokrajna Srema, Banata, Bačke, Baranje i Slavonije dali su gotovo sve što su imali svojim sunarodnicima i braći u ustaničkoj Srbiji. 

Od municije, topova, ćuladi; preko novca, hrane, žitarica; pa sve do ljudstva odnosno dobrovoljaca i vodećih obrazovanih činovnika i intelektualaca koji su organizovali srpsko društvo, državu i institucije. Srpska pobeda i nezavisnost iz 19. veka pripadaju podjednako Srbima severno od Save i Dunava i južno od Save i Dunava. Tu ubrajamo i sve druge srpske zemlje iz kojih su hrlili dobrovoljci i ustanici u Karađorđeve i Miloševe redove, tu su nebrojeni junaci iz Hercegovine, Crne Gore, Stare Srbije tj. Vardarske Makedonije, Bosne, Metohije, Kosova, Primorja, Boke, Like, Dalmacije, itd.

Pomogli su srpskoj borbi i najsposobniji ljudi i diplomate koje su vodili ključne akcije od Dositeja Obradovića, Ivana Jugovića, Petra Ička, sve do Jakova Nenadovića, prote Mateje Nenadovića i njihovih nasledika.

No, nažalost, nisu pomogle istorijske prilike. Nijednoj velikoj sili od kojih su Srbi mogli da očekuju pomoć se nije baš ratovalo sa Turcima u to vreme. 

A i ona velika sila koja je otpočela Rusko-turski rat (1806-1812), morala je iz njega da izađe zbog Napoleonovog pohoda na Rusiju. Ne zaboravimo da je Napoleon čak osvojio Moskvu koja je bila potpuno spaljena. Uopšte ni taj veliki vojskovođa Napoleon nije bio raspoložen za ratovanje sa Turcima i pored njegovih bliskoistočnih avantura, pa je tokom većeg dela njegovih izuzetno ambicioznih osvajačkih kampanja, koje su inače iz temelja prodrmale celu Evropu, bio saveznik sa Turcima i sultanom Selimom III i svesrdno ih pomagao.

Današnji Srbi moraju da budu svesni 15. februara 1804. godine, junačke borbe njihovih predaka i neverovatno teških okolnosti pod kojima su sloboda i nezavisnost Srbije izboreni za pravoslavni srpski rod.

Slava našim precima! Dogodine u Prizrenu!

Zapratite nas i na socijalnim mrežama:

Fejsbuk

Instagram

Tviter

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *