”ЧАСНЕ СЕСТРЕ НАМ ДАВАЛЕ ХЛЕБ СА ТУЦАНИМ СТАКЛОМ У СИСКУ”.
Историју чине не само велики друштвени процеси у једном временском интервалу, већ и сведочанства обичних људи о појединим догађајима. У најпотреснија сведочанства наше националне историје свакако се убрајају сећања српске деце као ретких који су преживели хрватске логоре за српску децу.
Једно овакво сведочанство поделио je 2018. године са светском јавношћу и Божо Видачковић из Градишке у Републици Српској о данима које је као дете преживео у логору за српску децу у Сиску.
Божо Видачковић је један од малобројних сведока који јасно памте пет усташких логора, а међу њима се посебно издваја онај најгнуснији—дечји логор у Сиску.
”У немаштини, али у слози и љубави, осам и по година живео сам у поткозарском селу Цимиротима, са оцем Стојаном, помајком Драгињом, сестрама Петром и Бранком и браћом Савом и Јовом. У септембру 1941. године, као најбољи ђак у генерацији, пошао сам у други разред основне школе у Драгељима. Два месеца смо похађали наставу, а онда је школа запаљена. Тај дан је, заправо, означио прекид мог школовања и почетак најтежих и најболнијих година мог живота.
Убрзо је стигла оштра зима, а с њом и жестока хрватско-усташка офанзива на српска села. Пред њеним налетом смо избегли у село Кијевце, потом у Грбавце и бараке у Подградцима на Козари где смо презимили. Ту смо преживели бомбардовање, погибију много цивила.
У јуну 1942. на Козари је започет стравичан покољ српског, слободарског народа. Заробљени смо и отерани у логор Стара Градишка. Нисмо знали да је то логор, јер су нам рекли да идемо на пријављивање, да ћемо добити потврде и вратити се кућама. Није било тако. Међу зидинама је већ било много народа. Одмах су одвојили одрасле мушкарце. Одведен је и мој отац. Чули смо митраљезе и пуцње другог оружја. Мислили смо да су све стрељали. А нас су прве ноћи затворили у штале.
По врућини, готово без хране и воде, у непрекидном страху, преживели смо петнаест дана. Тих дана доживели смо неописиво усташко батинање и гледали убијања. Највеће понижеље било је када су се млади житељи Старе Градишке пењали на зидине логора и гађали нас каменицама и неким недозрелим јабукама, а ми смо их сакупљали и јели јер смо били гладни.
После две седмице чули су гласине да се креће уз Саву према Јасеновцу. Нисмо знали шта је Јасеновац! Док смо ишли кроз село Горња Варош хрватски сељаци су нас гађали камењем, а неки су, чак, прилазили са косама да нам секу главе. Усташе су их одбиле говорећи да је то њихов посао!
Терали су нас преко река Мали и Велики Струг и тако смо стигли у село Јабланац. Онај ко је успут покушао да заграби воду из реке Саве више се није вратио. Покрај Саве видели смо масакриране цивиле. Чак смо и ми, старија деца, схватили да је на делу велико зло. Видео сам успут и паљење православне цркве пуне цивила у селу Млака. Након тога је уследио други, најтежи дан породичне трагедије—насилно одвајање деце од мајки.
Био је то најстравичнији призор. Деца су вриштала, дозивала мајке. Са маћехом Драгињом остала је сестра Петра, јер је имала око 12 година. Шестогодишња Бранка, две и годину млађа браћа Саво и Јово и ја остали смо заједно.
У Јасеновцу смо били један дан и то у дечјем логору, посебно ограђеним жицом од остатка логора. Сутрадан смо одвезени возом, у сточним вагонима, препуним других малишана.
Стигли смо на пољану ограђену жицом. У дечји логор. Сазнали смо да се место зове Сисак. Часне сестре које су управљале логором биле су ужасне, тукле су нас и нон-стоп шутирале. Давале нам по кришку хлеба из којих је СИЈАЛО ИСТУЦАНО СИТНО СТАКЛО. Нисам то јео, али моји браћа и сестра јесу. Давали су и по кутлачу ЧОРБЕ ЗАТРОВАНЕ КИСЕЛИНОМ.
Деца су масовно умирала у најгорим мукама. Или су одвођена на усвајање или да буду слуге на имањима.
Ту, у тој фабрици дечје смрти у Сиску, где је убијено више од 2.000 српске деце са Козаре, последњи пут сам видео моје Бранку, Саву и Јову. Били су тешко болесни и знам да су ту заувек остали.
Мене је из дечјег логора у Сиску узео Ђуро Алтић и повео брату Ивану и снаји Маци. Одвео ме је у Ново Село у кућу на броју 73. Ту сам, радећи, дочекао крај рата.
Породица Алтић је бринула о мени. Али, од страхота које памтим прошло је више од 75 година, а као да није. Ту су. Још живе, јасне, стравичне. Због њих никог не мрзим, али памтим. И не дам да се заборави. Не сме! Грех је.
Иако ми је крштено име Богдан Видачковић, у свим документима пише Божо. Док ме из логора водио Алтићима, Ђуро ми је рекао да не могу бити Богдан већ Божо, јер код католика не постоји то име. А Божо може бити и код католика и код православаца. До краја рата био сам Божо Алтић.
По ослобођењу смештен сам најпре у Дом за ратну сирочад у Сиску, а потом у Ловран у Истри. Ту сам 1947. сазнао да су ми живи отац, сестра Петра и маћеха. Кад сам се враћао кући најпре сам угледао брдо Главицу и његове церове. Пришао сам, угледао ме отац. Није знао ко сам. Кад је схватио, од силине осећања нисмо могли прићи један другом. Само смо јаукали. Тек касније смо се загрлили. Сазнао сам да је био интерниран у Немачку, а маћеха и сестра су ми преживеле Јасеновац. Срећи није било краја, али је породица готово нестала. Пре рата у Цимиротима је било 10 кућа Видачковића, а сад је само једна”.
На слици видите српског мученика Божа Видачковића из Градишке са породицом на прослави његовог 85. рођендана, а испод и оригиналну фотографију невине српске деце мученички пострадале у хрватским нацистичким логорима за децу током Другог светског рата.
Запратите нас и на социјалним мрежама: