Свети Сава – грандиозна личност наше националне историје

Свети Сава је толико грандиозна личност наше националне историје да смо одлучили мало да упоредимо личност и достигнућа Светог Саве са другим ”националним” светитељима широм православног света и Европе. Ово чинимо чисто да би шири српски аудиторијум схватио да овакве темељне личности нашег идентитета нема међу другим народима.

Штавише, Свети Сава је творац српства кога без њега нема. Захваљујући чињеници да је — као врло образовани владарски син преко монашког живота на Атосу као најважнијег места православног света и кроз честе боравке у Константинопољу као централне метрополе наше цивилизације — успео споразумно да се избори за аутокефалност Српске архиепископије, потом и патријаршије, ударио је основне темеље српства. Тиме је, заправо, створио српски национални идентитет знатно пре него што су га формирали у феудалној западној Европи која је дуго била лишена било каквог дубљег националног идентитета изван језичког и транснационалног верског — римокатоличког, а касније и протестантског.

Другим речима, док у Европи настају нације и национални идентитети тек као један од плодова Француске буржоаске револуције 1789. године односно након ње у 19. веку (посебно кроз велике политичке процесе уједињења Италије и Немачке), Срби свој национални идентитет захваљујући огромној личности Светог Саве имају и изграђују још од 1219. године (дакле готово шест векова раније).

Пре него што кренемо у поређење нашег националног светитеља Светог Саве са другим националним светитељима по Европи, потребно је прво да укратко изнесемо читав низ чињеница које Светог Саву чине апсолутно изузетном личношћу каквој готово да нема равне.

А пре тога морамо да приметимо да други народи своје националне светитеље славе много помпезније од нас Срба, што је и добро и није добро. Рецимо, где год да живе Ирци, било у Ирској или у њиховој бројној дијаспори, сви славе Светог Патрика и све стаје на тај дан. Сводити знатно грандиознију личност Светог Саве само на школску славу, а не на највећи национални празник, није фер према самом Сави Немањићу. Лепо је немати часове у школи тај дан, правити приредбе посвећене Светом Сави, рецитовати стихове и декламације, певати његову химну. Но цела матица Србија, заједно са свим српским земљама и свим другим местима где живе Срби, треба увек и на најсвечанији могући начин да прославе нашег Светог оца Саву. Зашто данас људи иду на посао, зашто само школе обележавају Светог Саву? С друге стране, прославе ирског Светог Патрика изван врло религиозне и дубоко римокатоличке Републике Ирске се често претварају у пијанке и изговоре за апсолутно нехришћанско понашање. У поређењу са тиме, наше прославе Светог Саве бивају много прикладније лику и мисији овог великог Божијег светитеља. Но, да Србија треба да стане сваког 27. јануара и молитвено прославља нашег националног оца, то апсолутно!

Свети Сава је био принц из изузетно богате владарске породице из једне од најбогатијих земаља Европе 12. и 13. века. Немањићка Србија је пливала у сребру и злату из многобројних рудника, а по задужбинарству, поклонима и приходима, као и по раскоши Дубровника (за ралику од многих других српских средњевековних градова које су Турци рушили и пљачкали Дубровник је сачуван до данас), чији трговци су обављали трговинске услуге за господу српске витезове, могу да се уоче размере богатства средњевековне Србије. Из таквог миљеа долази владарски син, предвиђен за господара Хума, односно данашње Херцеговине (зато, између осталог, и велимо ”Херцеговина Светог Саве дедовина”).

У питању је време када се монарх, попут господара Хума Растка Немањића, апсолутно и безпоговорно слушао. Овај млади човек, који долази из велике материјалне раскоши, предвиђен је за женидбу са најбоље однегованим и образовним аристократкињама Европе. Њега због владарског порекла одликује готово апсолутна политичка моћ.

Свега тога се одриче принц Растко и одлази у православне монахе и аскете. Одбацујући светска материјална богатства, Растко слободном вољом бира да буде сиромах иако је пребогат, безбрачан иако може да ожени најбоље девојке Европе, и подвргава своју вољу духовнику кроз монашку послушност иако је апсолутни господар. Оваква врста одрицања од владарске моћи и престижа до монашког аскетизма је готово незабележена у хришћанском свету.

И не само то, Свети Сава се на Светој Гори дуго подвизавао најстрожим аскетским методама у испосницама. У његовој испосници у Кареји (престоници Свете Горе коју је обилато даривао) се и дан данас подвизавају монаси у молитви и на начин који је он за себе и његове наследнике предвидео. То је тако строг духовни режим да њега могу само изузетно ретки и духовно снажни монаси да издрже. Није сваки светогорски монах довољно духовно снажан да се подвизава у испосници Светог Саве као сам Сава!

Дакле имамо пребогатог принца који постаје сиромашни монах, имамо монаха који својим примером води и свог остарелог оца и по свему изузетног владара Србије на Атос, а кога он лично замонашује. Где тога има у светској историји?

Даље, имамо најобразованијег човека нашег дела Европе свог времена, који као надарено дете од најбољих грчких учитеља из Солуна и Цариграда учи математику, филозофију, реторику, теологију, музику, итд. То је монах који у највећој библиотеци изван Цариграда у манастиру Ватопед на Атосу, у коме је пре Хиландара монаховао, проводи месеце читајући најзначајније књиге хришћанског и античког света, то је монах који стално походи метрополу наше цивилизације Цариград и који се образује у најбољим царским престоничким библиотекама. Монах који импресионира сваког саговорника из највиших аристократских и најученијих црквених кругова најмоћније светске државе тог времена—Ромејског царства. То је монах који цара и патријарха оставља без текста од импресионираности њиме, а преко њега се одушевљавају њима врло блиском и младом земљом Србијом. Њему поклања цар опустели манастир Хиландар, и преко њега свим Србима, и то на најзначајнијем духовном месту наше цивилизације, раме уз раме са Грцима.

Свети Сава своје породично богатство поклања Богу, његовим многобројним задужбинама, црквама и манастирима, училиштима, библиотекама, преписивању књига, болницама и сиротињи. На Атосу га златним словима уписују као непревазиђеног дародавца и задужбинара. Од манастира и задужбина прави, осим подвижничких места за уздизање молитви, универзитете и болнице. У манастирима се осим духа, лечи и тело најбољим медицинским техникама тог времена. У манастирима се учи и то не само теологија, већ и природне науке и филозофија.

Свети Сава преко своје пребогате породице бројним српским и грчким манастирима обезбеђује сталне приходе да могу сами себе да издржавају без милостиње. О врхунском градитељству, архитектури, фрескосликарству, примењеној уметности, књижевности да и не говоримо. Свети Сава је један од првих српских и свесловенских књижевника. Ту је и висока дипломатија којом се учвршћује Краљевина Србија и добија црквена аутокефалија. Ту су поклоничка путовања у Свету земљу и куповина цркава и некретнина за Србе од Синаја у Египту, преко Палестине, Цариграда, Солуна, па све до Барија у Италији где се налазе мошти Светог Николе. Ту је успостављање односа са удаљеним народима од Русије до Азије и Африке, ту су и пријатељске везе које у Светој земљи Свети Сава успоставља и са Витезовима Темпларима.

Ту је и улога законодавца! Свети Сава дарује свом народу и цркви прве законе, а изван Ромејског царства Срби добијају један од првих националних законика цивилизоване Европе—Номоканон Светог Саве (чак пре и Душановог Законика, а на прсте једне руке могу да се преброје народи и државе у средњем веку са писаним законицима), као изузетно комплексно законодавно дело. Он је и администратор цркве и организатор монашког живота широм Србије кроз монашке типике. То је човек који је организовао све епархије Српске православне цркве које и данас постоје и за црквена седишта изградио манастире у којима су седеле владике. То је човек који је устоличио црквену администрацију од Стона на Пељешцу преко Дабра тј. Сарајева и Београда, па све до Дебра и Брегалнице у Јужној Србији.

Такав човек и монах постаје српски архиепископ и глава тек четврте аутокефалне помесне црквене организације, основане за подручје где живе Срби који говоре сопственим српским језиком кога је Свети Сава уздигао у раван са грчким, хебрејским и латинским. Изван пет древних апостолских патријаршија (Јерусалим, Антиохија, Александрија, Рим и Константинипољ) само су три аутокефалне црквене организације васељенске Православне Цркве старије од српске. То су кипарска, бугарска и охридска. Охридска црква је грчка аутокефална црквена организација основана за Словене којом су све време управљали искључиво Грци. Пошто су кипарска и охридска црква заправо грчке црквене организације, једино је бугарска старија словенска од српске. Но бугарска аутокефалија је изборена под притиском великих политичких и освајачких амбиција, за разлику од српске чији су темељи споразумни и дубоко духовни и мисионарски.

Ми Срби као део ромејске цивилизације имамо двоглавог орла као свој основни симбол, где једна глава представља цара, а друга патријарха и то у божанској симфонији. Можемо слободно да кажемо да је код нашег српског двоглавог орла, једна глава Свети Сава, а друга његов рођени брат кога је Свети Сава и крунисао за краљаСтефан Првовенчани.

Није ни чудо што су се о порекло од Савине лозе отимале све наше потоње династије попут Котроманића, Лазаревића, Бранковића, Мрњавчевића, Балшића, Црнојевића, Вукчића-Косаче, итд. само да би свој династички легитимитет што више црпели од нашег духовног оца.

Упоредимо ли Светог Саву са националним светитељима готово свих европских народа, видећемо колико је он монументалан. Ако пођемо од нама најсроднијих Грка и Руса, схватамо колико је он уникатан. Са Грцима се не да поредити, јер су нама (и готово целом свету) Грци подарили цивилизацијско наслеђе и хришћанство. Једино Грци могу да тврде да свој идентитет темеље на неким од највећих личности хришћанског света. Рецимо, Грци имају пуно право да свој идентитет темеље на Светом Апостолу Павлу коме је грчки матерњи језик; на Светом Антонију Великом (оснивачу монаштва) такође; на Светом Николи такође; ту су и Света Три Јерарха такође као стубови васељенске Православне Цркве. Русима су национални светитељи Свети кнез Владимир Кијевски, који је крстио Русе, али не може да се пореди са Светим Савом; такође ни Свети кнез Александар Невски који пре може да се пореди, и то само донекле, са нашим Светим кнезом Лазаром него са Светим Савом; а ту је и Свети Сергије Радоњешки који је од обичног сељака постао велики православни светитељ и чудотворац, но доста је другачијег животописа и порекла од Светог Саве.

Ако пођемо даље по православним свету, Бугарима су национални светитељи Свети Ћирило и Методије кога деле са свим Словенима, првенствено са нама Србима и Чесима; такође имају и Светог Јована Рилског, кога такође деле са нама Србима јер је он из Осогова, из Јужне Србије, но као великом светитељу његово житије и порекло ипак не могу да се пореде са Светим Савом. Румунима је национални светитељ првенствено Свети молдавски војвода Стефан Велики, који им је једини владар који је био канонизован као светитељ (видите и сами колика је то разлика у односу на светородне Немањиће). Свети војвода Стефан јесте био велики задужбинар, али се никада није замонашио, није основао аутокефалну црквену организацију, није основао манастир на Светој Гори, итд. Следећа национална румунска светитељка је Света Петка, чије су свете мошти из Београда пребачене у Јаши, а коју Румуни деле са Србима и Бугарима. Код Грузина је национална светитељка Гркиња Света Нина, која је својом смерношћу и чудотворством преобратила паганског краља и краљицу, а затим и цео грузијски народ, у хришћанство. Сложићете се, прилично другачија ситуација у односу на Србина Светог Саву.

Ако кренемо даље по Европи, већ поменути ирски Свети Патрик није уопште био Ирац, нити је био владарског порекла. Код Немаца Свети Адалберт од Магдебурга кога деле са Западним Словенима, Свети Бонифације, Свети Бруно Келнски или Суитеберт од Каизерверта не могу да се пореде са нашим Светим Савом. Исто важи и за француске Јованку Орлеанку, Луја IX (који није ни био монах и постао је светитељ због куповине хришћанских реликвија), Светог Мартина Туршког.

Што се тиче суседа, Хрвати су за свог националног светитеља прогласили Светог Јеронима, Римљанина рођеног негде у данашњој Босанској Крајини који је превео Библију на латински језик. Е сад Свети Јероним има везе са данашњим Хрватима онолико колико и Алкесандар Македонски са Северним Македонцима. Дакле, нема ту неке непосредне везе. А упоредити Србина Светог Саву и Римљанина Светог Јеронима као националне светитеље Срба и Хрвата довољно указује на дубоку националну димензију овог првог. Јер и ми бисмо могли попут Хрвата да прогласимо и Римљане Светог цара Константина или Светог цара Јустинијана за српске националне светитеље, но за тиме нема никакве потребе кад имамо апсолутно нашег Светог Саву. Остале новонастале југословенске народе није уопште потребно помињати у овом контексту јер они постоје од 1945. године.

И тако када кренете свим европским земљама и народима, нећете наићи ни на кога чак ни сличног Светом Сави.

Једноставно када узмете у разматрање живот и дело Растка Немањића односно Светог Саве, српског и свеправославног, такве грандиозне личности сопственог рода нема ни у једном европском и светском народу изван Грко-Римљана и Јевреја одакле нам хришћанска духовност и цивилизација долазе.

Свега тога су били свесни Турци, који у свом злу и незнању одлучују да 1594. године спале чудотворне мошти нашег оца Саве, а из кога данас изниче једна од најрепрезентативнијих катедралних цркава Европе. Не само да нису могли да ”униште” дух и утицај највећег српског светитеља, него су га учинили још већим!

Будите поносни на нашег националног светитеља и запамтите да нико нема што Србин имаде!

Аутор слике Милица Ајдуковић

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Твитер

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *