Свети Арсеније Сремац

Често нам разни злонамерни тумачи српске националне историје напомињу како Србија са нашим историјским областима северно од Саве и Дунава (Срем, Банат, Бачка, Барања, Славонија) није имала никакве везе све до Прве и Друге велике сеобе Срба (1690. и 1737-1739), што су ноторне неистине.

Најпре, Словени и Срби су били у нашим северним историјским земљама знатно пре него што су ту дошли Мађари 896. године као најамници Франачке и Ромејског царства. Чак и по њиховом доласку, етнички састав којим је доминирала српско-словенска компонента био је релативно непромењен током свих година владавине Краљевине Угарске, а повремено су те области улазиле и у састав Краљевине Србије, посебно у време краља Драгутина Немањића и након његовог препуштања престола свом млађен брату краљу Милутину, када је краљ Драгутин постао ”сремски краљ”.

Оснивање бројних православних светиња на Фрушкој Гори и у широј околини везују се управо за краља Драгутина. Да само поменемо и манастире у Банату, које је за српски православни народ тих крајева, основао још Свети Сава заједно са својим ученицима, попут манастира Месић код Вршца, или манстира Златице или Базјаша недалеко од Беле Цркве, са данашње румунске стране Баната у коме и данас живе Срби—то су све манастири с почетка 13. века.

Имамо и изузетно знаменитих Срба који нам у средњем веку долазе северно од Саве и Дунава из наше Северне Србије која је у 19. веку, тачније 1848. проглашена за ”Војводину Србију” са пуковником Стеваном Шупљикцем као српским војводом.

Свакако један од најзнаменитијих Срба средњег века уопште јесте један рођени Сремац који је због свог порекла и препознат у нашој историји као Свети Арсеније Сремац. Свети Арсеније Сремац је био толико значајна личност да је управо он био први наследник нашег великог Светог Саве на трону архиепископа аутокефалне Српске православне цркве.

Свестан великих хришћанских врлина Светог Арсенија, Свети Сава га је лично препоручио за свог наследника на трону српских првојерарха. То довољно говори о томе колико је значајан био наш Свети Арсеније Сремац када га Свети Сава за живота бира.

Иако постоји неколико различитих индиција у историјским изворима, недавним истраживањима сасвим поуздано је утврђено да је Свети Арсеније Сремац рођен негде крајем 12. века у селу Дабар поред Сланкамена на Дунаву, који ће у каснијим вековима под српским деспотима Бранковићима постати велико и значајно утврђење и бастион српства у јужној Угарској до њеног пада под Турке почетком 16. века.

Арсеније се замонашио још у младости и то највероватније у једном од српских манастира у Панонији. Чим је чуо за делатност Светог Саве по благослову и промисли Божијој му се придружио у манастиру Жичи, централном храму српске архиепископије тог времена. Видевши о каквом се способном и бистром монаху ради, Свети Сава га је убрзо поставио за игумана Жиче.

С обзиром да је тесно сарађивао са највећим српским светитељем у његовом црквеном раду, Арсеније је изабран за архиепископа Српске православне цркве управо вољом свог претходника Светог Саве 1233. године. Тада, пред свој историјски други одлазак у Јерусалим и у Свету земљу, Свети Сава се одлучује да се повуче са трона и уз сагласност свих епсикопа преда га Светом Арсенију на управу.

Свети Арсеније је лично сазидао цркву Светих Апостола у Руговској клисури код Пећи у Метохији, која је касније постала део комплекса манастира Пећка патријаршија. Управо је у време Светог Арсенија 1253. године и пребачено седиште Српске православне цркве из манастира Жиче у поменути манастир Пећка патријаршија у коме се и данас налази духовни центар наше помесне Православне Цркве.

Свети Арсеније се повукао се са трона 1263. услед тешке болести, а своју душу је препустио Господу три године касније, у Црнчи код Бијелог Поља 1266. године. Свети Арсеније је сахрањен у Храму Светих Апостола у Пећи. Његове чудотворне мошти су постале исцелитељске и ношене су и чуване по разним манастирима у наредним вековима. Од друге обнове и уједињења Српске православне цркве 1920. године, мошти овог светитеља налазе се у манастиру Ждребаоник код Даниловграда, у Црној Гори где и данас почивају исцељујући верни народ са свих страна Србадије и света.

Житије и службу Светом Арсенију Сремцу написао је један од његових наследника на трону Светог Саве архиепископ Данило II. Свети архиепископ Данило II је у својој задужбини, Богородичиној цркви у комплексу манастира Пећке патријаршије дао да се наслика циклус слика из Арсенијевог живота који представља врхунац српског и уопште хришћанског зидног сликарства средњег века.

За село Будимље код Берана везује се предање: ”На дну Будимља, до самог Лима, налази се црквина Шудикова, која је још из доба Немањића. Црква је била посвећена Светом Арсенију, чије је тело ту пренесено из Пећи и ту је неко време почивало, докле га опет нису склонили испред турског зулима”.

Зна се да су мошти Светог Арсенија почивале од 1884. године до 1914. године у манастиру Косијерево у племену Бањани, у Старој Херцеговини, недалеко од Никшића. Сматране су за једну од највећих светиња Црне Горе у време династије Петровић-Његош, посебно у време кнеза Данила.

Српска православна црква слави свог некадашњег првојерарха Светог Арсенија Сремца као светитеља 28. октобра по Јулијанском односно 10. новембра по новом календару.

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Твитер

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *