Како је краљ Петар личним примером преломио Колубарску битку

Колубарска или Сувоборска битка, вођена од 16. новембра до 15. децембра 1914. године је најзначајнија, најзахтевнија и најмасовнија битка између Србије и Аустроугарске у Првом светском рату. И најчешће данас једино што знамо о њој јесте да је генијалност војводе Живојина Мишића и успешна противофанзива, коју је он осмислио, донело превагу у тој одсудној бици. Нажалост широј јавности је мање познато да је и краљ Петар I Крађорђевић личним примером подигао морал српској војсци у преломним тренуцима Колубарске битке. 

Уз сву генијалност највећег српског војника војводе Мишића, постоји један догађај о коме се данас ништа не зна, а који је по писању француских новинара и сведочанствима српских војника, можда био и пресудни за победу српске војске.

Након страховитог напада аустроугарске војске новембра 1914. године, са више од 200.000 војника, праћених страшном артиљеријском подршком, наша војска се у расулу повлачи и заузима положаје на десној обали Колубаре према Љигу. Ситуација је била више него катастрофална јер се уз хладно време са војском повлачио и народ.

У тим тренуцима, аустругарски авиони почињу да бацају летке како је краљ Петар са синовима побегао из земље, позивајући нашу војску на предају.

Иако није био врховни командант војске, јер је претходно 24. јуна 1914. године пренео краљевска овлашћења на свог сина регента Александра, и упркос чињеници да је био повређен и да је од болова у десној нози једва могао да се креће, краљ Петар, као стари и искусни војник, изврстан стрелац, српски устаник у Босни и Херцеговини и француски легионар, самоиницијативно узима пушку и излази на прву линију фронта.

Француски писац и новинар Анри Барби оставља писано сведочанство о том догађају и пише како је краљ Петар, пошто је добио информацију о лецима које су аустроугари растурали, узима белог коња, пушку о раме и одлази да обиђе прве линије фронта на десној обали Колубаре, где се воде најжешће борбе.

Сви саветници и врховна команда саветују краљу Петру да не иде на фронт, јер је његово здравље било јако лоше, једва се кретао и како та слика може негативно да утиче на војнике. Међутим, краљ Петар је растао са причама о свом славном деди вожду Карађорђу и знао је да се Карађорђе свуда са својом војском кретао пешке, узимао кубуру и пушку и био по шанчевима са обичним војником. 

Као војнички тип и војник читавог живота, краљ Петар није слушао никога, одјахао је на прве линије фронта да га сви виде, улази у ров и заузима место између обичних војника, скида пушку са рамена, нишани, пуца и брани своју земљу.

Можете да замислите како се осећао обични српски војник када је видео свог остарелог краља у блатњавом и залеђеном рову како се раме уз раме бори са њим?

Краљ Петар је изврсно баратао свим пушкама које су постојале у то време, а био је и изузетан стрелац, јер је био члан многих стрељачких клубова у Женеви и учествовао у стрељачким такмичењима, пре него што се 1903. године вратио у Србију.

Како је стигао у ров и почео да пуца, српски војници су почели да говоре један другом и шире поруку „краљ је у рову, краљ Петар је са нама у рову“. Убрзо је читав фронт сазнао да је стари краљ у рову са српским војником и да се бори да одбрани нашу Краљевину.

Овај догађај, уз стратегијску генијалност војводе Мишића, 60.000 новопристиглих француских граната за српске топове, као и улазак младе српске интелигенције из Ђачког батаљона 1300 каплара у борбу, односи превагу у српској противофанзиви током Колубарске битке.

Срамота је што не знамо како је наш краљ, по речима његовог сина Ђорђа Карађорђевића који је отишао да га пронађе у рову, „међу гегулама, спустио матори главу, узео пушку и хоће да погине као кнез Лазар„.

Ето, кад се питате како је обичан српски војник могао да се бори и победи толико јачег непријатеља и зашто је био спреман тако да гине, иде пешке преко албанских врлети у сред зиме, имајте у виду и какви су били они који су тада наш народ, нашу државу и Цркву водили.

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Твитер

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *