Веровали или не фабрика смрти српског народа, логор смрти ”Јасеновац” престала је са радом тек 22. априла 1945. године. Уз Србе који су били главна мета ове фабрике смрти, у јасеновачком паклу су немилосрдно убијани и Јевреји и Роми.
Занимљиво је да Јасеновац нису ослободили Титови партизани, иако су до краја 1943. године, ту оружану формацију у скоро 100% мери попуњавали Срби, чије су породице и рођаци убијани на најмонструознији начин у том логору и то само зато што су рођени као Срби и крштени као Православци.
Највећа срамота Титове власти је то што је фабрика смрти Јасеновац радио пуном паром практично до самог званичног завршетка Другог светског рата, који је окончан 9. маја 1945. године (до само седаманест дана пре званичног краја рата Јасеновац односи на хиљаде српских живота).
Дакле, Јасеновац је наставио да ради пуном паром иако су совјетски тенкови довели Тита на власт и ослободили већину земље још 20. октобра 1944. године. Нико, почев од Тита и свих његових партизана, прстом није мрднуо како би спречио одвођење и убијање Срба, иако су ефективно држали власт у земљи шест месеци и немо посматрали рад треће највеће фабрике смрти по броју жртава у Европи.
Штавише, иако су били у могућности да бирају мете савезничког бомбардовања, Јосип Броз Тито и његови партизани, нису тражили ниједно бомбардовање логора или пруга, путева и прилазних саобраћајница логору Јасеновац. У исто време су тражили на пример од савезника (и британски бомбардери извршили) стравична бомбардовања српских градова попут Лесковца, Ниша, Београда, Подгорице, Никшића.
Нису захтевали ни од совјетске Црвене армије да, након Београда, крене ка Бечу преко Јасеновца и Загреба, већ су Совјети, после Београда, пошли право на Будимпешту.
За разлику од Титових партизана, совјетски, амерички и британски војници су своје акције ослобађања Европе првенствено усмерили на ослобађање преосталих заточеника немачких концентрационих логора, па су тако редом ослобађани Аушвиц, Матхаузен, Дахау, Треблинка.
Тешко је, услед тежине свих ових чињеница, објаснити парадокс Срба Крајишника и Срба из Босне и Славоније, који одушевљено приступају партизанима, јуришају на челу са једним Хрватом на Београд и траже да се обрачунају са својим сународницима ”класним непријатељима” и четницима, док им Хрвати затиру породице у јасеновачком паклу.
Какав је то ментални склоп и испирање мозга, нама до дан данас није јасно?
Уз све ово, највећу срамоту Титоизма представља и чињеница да је фабрика смрти Јасеновац једини логор чији су заточеници сами себе ослободили, без било чије помоћи и подршке са стране.
Наиме 22. априла 1945. године, више од 600 од преосталих 1073 јасеновачких логораша, заточених у Циглани, извршили су пробој голим животима и без оружја када су схватили да их чека сигурна смрт. Пробој је преживело само њих 117. Истог дана, пробој је извршило и 147 јасеновачких заточеника у Кожари, од којих је преживело само њих 11.
Тито и његови партизани су допустили да већина од јасеновачких убица не одговара, па су они побегли у Латинску Америку, Аустралију, САД, Немачку и Шпанију, где су наставили са својим активностима.
Зашто четници нису извршили напад на Јасеновац?
Дража Михаиловић, као искусан војни стратег, је знао да са својом герилском војском, оперише по планинском и шумском подручју, не може успешно и без одговарајућег наоружања да изведе фронтални напад на равничарско-мочварни терен Посавине око Јасеновца.
Уз такав терен и брисан простор, сметњу је представљао и сукоб са три војске тј. пробијање бедема од три војске (Немаца, усташа и партизана) како би се стигло до Јасеновца. Не постоји герилска формација, посебно не у време Другог светског рата, способна да фронтално и дугорочније нападне и пробије троструког непријатеља, без озбиљно великог појачања и снабдевености у оружју.
Са друге стране, за разлику од четника који нису имали одреде на Банији и у Славонији, партизани су имали одличне јединице организоване и на Банији и у Славонији (чак пет банијских и десет славонских бригада) састављене скоро искључиво од Срба које никада нису са леђа напале Јасеновац. Михаиловићеви четници би једино могли то да учине из правца Босне и планине Мотајице да покушају пробој против три војске на најнезахвалнијем терену.
Зато је тактика Драже Михаиловића била, да се преко босанских четника и Динарске четничке дивизије заузме контрола што већег терена, како би се на тај начин спречило одвођење Срба у логор смрти Јасеновац и након тога покушао сам пробој ка логору. И заиста, тамо где су контролу територије имали четници, тамо је најмање народа страдало у Јасеновцу, за разлику од територија које су држали партизани.
Запратите нас и на социјалним мрежама:
Ваљевски четнички војвода Урош Дреновић је са 2.000 четника и 20 .000 усташа 1942.године 50.000 Срба са Козаре одвео у Јасеновац.Због тог јуначог дела Д.Михајловић му је доделио орден.