Да ли је 1918. године могла да се направи опција велике (значајно проширене) Србије?

Да ли је 1918. године могла да се направи опција велике Србије?

Каратак одговор, што се историјске науке тиче, НИЈЕ! 

А сада ћемо образложити и читав низ разлога зашто је то тако и колико је анахрона накнадна памет штетна код озбиљних разговора о историји заснованим на чињеницама. 

Србија је почетком 20. века била изразито пројугословенско друштво.

Два најважнија фактора за почетак 20. века била су формирање хрватско-српске коалиције 1906. у саборима Хрватске-Славоније и Далмације у оквирима врло ограниченог парламентарног живота Аустроугарске. Ова коалиција је успешно функционисала све до 1918. године. Ту је било и стално повећавање непријатељства Аустроугарске према Краљевини Србији као бастиону слободе и демократије за све поробљене и окупиране Словене, што је јако доприносило ширењу идеје југословенства.

Поменућемо још два европска феномена који су имали снажан утицај на тадашње Србе и друге југословенске народе. 

Прво су били италијанско и немачко уједињење из 1870. и 1871. године чија основа није била вера, већ заједнички језик и култура. У Италији је борба била против изузетно моћне Папске државе са седиштем у Риму која се жестоко противила италијанском уједињењу. 

У Немачкој су некада били језиви покољи између немачких протестаната и римокатолика, па им то није сметало да се уједине на основама заједничког језика првенствено. Не треба да вас подсећамо и да су Срби и Хрвати делили заједнички народни српски (штокавски) језик, а да је и тек кодификовани словеначки језик био толико близак, да се може сматрати и дијалектом српског језика.

Други, изузетно важан европски феномен, који је имао великог утицаја на Србе у Краљевини Србији почетком 20. века, јесте романтичарско-политичка визија панславизма, коју је готово кроз цео 19. век и почетком 20. века, водила царска Русија из Москве и која је подразумевала што снажније културно и политичко повезивање словенских народа међусобно, под патронатом Москве. На таласу панславизма су Руси пригрлили себи и створили аутономну Конгресну Пољску после Бечког конгреса 1815. године (Пољска остаје део Руског царства све до 1915.); на таласу панславизма су ослободили Бугарску 1878. године; на таласу панславизма су се уједињавале Чешка и Словачка крајем Првог светског рата. 

Ни Срби, ни Хрвати нису били имуни на европске и словенске токове, поготово не интелектуалци у редовима оба народа. Дакле, чинило се почетком 20. века да различита вера Срба и Хрвата и њихово различито културно и духовно искуство нису сметња за уједињење и поред хрватске фрустрације немањем сопствене државе готово хиљаду година.

Показатељи југословенства политичког друштва у Краљевини Србији најбоље се огледа у ЈЕДНОГЛАСНОМ усвајању Нишке декларације из 7. децембра 1914. године, када су сви посланици из свих странака Народне скупштине Краљевине Србије гласали за ову декларацију. Њом се, као један од ратних циљева нашој Краљевини, поставља уједињење са Хрватима и Словенцима у једну државу. На ову декларацију Народне скупштине се надовезује и Крфска декларација српске владе из 20. јула 1917. године, која потврђује овакво опредељење српске Краљевине. Овај документ је наша влада потписала са Југословенским одбором који су чинили најуглединији аустроугарски Хрвати, Срби и Словенци тадашњег времена.

Ко је од Срба био против стварања Југославије односно уједињења Срба, Хрвата и Словенаца?

На разочарење многих готово да нико није био против уједињења. А како ће и бити када је то уједињење подразумевало да сви Срби напокон живе у истој држави, под српском круном и са српском гарантованом већином?

Набројаћемо на прсте једне руке, ко се успротивио уједињењу са Хрватима и Словенцима. Ту, наравно, нећете наићи на име славног војводе Живојина Мишића, јер је његово чувено писмо регенту Александру у војводино име написао публициста Милорад Павловић Крпа неких петнаест година након војводине смрти, са већ поменутом количином накнадне памети. 

Дакле, војвода Мишић не само да се није успротивио уједињењу, већ је био и први начелник главног штаба војске и морнарице Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Фактички, војвода је био први командант уједињене војске Срба, Хрвата и Словенаца.

Уједињењу се успротивио српски политичар из тадашње Аустроугарске, а данашње северне Србије, наш Лала из Баната Јаша Томић, наследник чувеног српског првака Светозара Милетића и оснивач Српске радикалне странке у некадашњој Војводини Србији. Он је отворено писао против уједињења са Хрватима, које су пречански Срби, с обзиром на њихово аустроугарско искуство, много боље познавали од Срба Краљевине Србије. 

Додуше, пред крај свог живота 1922. године, Јаша Томић мења мишљење и стаје на позиције свог политичког савезника Николе Пашића о томе да у уједињеној краљевини треба најпре омеђити проширену Србију. Против уједињења је писао и још један чувени српски интелектуалац из Сремских Карловаца, такође добар познавалац Хрвата из времена Аустроугарске и секретар карловачке митрополије Димитрије Руварац. 

Против уједињења су писала и двојица некадашњих обреновићевских министара из редова напредњака тада већ у веома позним годинама и без икаквог значаја за јавност. 

И на крају, против уједињења је писао и најпознатији Обреновићевац између два рата, чувени професор Правног факултета у Београду Живојин Перић, који се због уједињења са Хрватима и Словенцима, које је сматрао погрешним, и повукао из политике 1919. године. То му није сметало да као студент Слободана Јовановића постане један од највећих правника у нашој историји и чувени професор, но комунисти га касније као осведоченог антикомунисту осуђују на смрт, па је морао да емигрира у Швајцарску где је умро 1953. године.

Веровали или не, ово је целокупна листа људи који су се успротивили уједињењу, све остало је листом било за, од црквених кругова, преко војске, четничких удружења, до најистакнутијих народних првака и културних делатника.

И сада стижемо до најважнијег питања, да ли је могла да се прави Велика Србија и до чувеног Лондонског уговора?

Да би се правила било велика Србија или Југославија, апсолутно је неопходан рад у сагласју са великим силама. Без великих сила Првог светског рата, ниједан од тих планова није био могућ.

Која је од великих сила подржавала прављење велике Србије, а која Југославије?

Једино се царска Русија залагала за проширење Србије на Босну и Херцеговину и Јадранско море. Руски царски министар Сергеј Сазонов, који је ту дужност обављао од 1910. до 1916. године се најснажније залагао против југословенског уједињења и за стварање велике Србије. То је преносио Николи Пашићу као најистакнутијем носиоцу проруске оријентације у српској политици. Разлог је врло једноставан, разочарење царских православних Руса својим искуством са римокатоличким Пољацима, које су имали за 100 година заједничког живота у Руском царству. 

Сергеј Сазонов је пророчки опомињао српске политичаре, са којима се састајао у периоду 1914-1916, да не понављају руску грешку са Пољацима. Јер шта год да су Руси повлађивали Пољацима и попуштали им, Пољаци су им узвраћали све већим и већим непријатељством. Сазонов је предвиђао да ће исто да се догоди и са Хрватима и Словенцима. Сазоновљеве речи српским политичким вођама пред сам крај Руског царства представљале су радикални заокрет до тада панславистичке Русије као креатора панславизма међу словенским народима.

Сви знамо шта се догодило са Руским царством у фебруару и октобру 1917. године, начин на који је оно нестало са светске сцене као велика сила.

Са нестанком Русије, нестао је и једини озбиљни носилац идеје стварања велике Србије наспрам Југославије. Оно што је настало у Русији након 1917. године, била је комунистичка Лењинова Совјетија, која је Србима заједно са фашистима и нацистима, постала највећи непријатељ.

Лондонски уговор или, тачније речено, Лондонски споразум закључиле су земље Антанте (Велика Британија, Француска и царска Русија) са Краљевином Италијом 26. априла 1915. године. 

Морамо да нагласимо да је у питању био ТАЈНИ уговор, за чије постојање Краљевина Србија уопште није знала, а камо ли да се око овог споразума било шта питала. Дакле, НИКО није звао регента Александра Карађорђевића или предсеника владе Николу Пашића да их пита да ли на његове одредбе пристају. 

Пашић тек почетком 1917. године сасвим случајно сазнаје за постојање овог споразума са Италијом и то преко Хрвата Анта Трумбића из Југословенског одбора, који је ту информацију начуо у неформалним дипломатским изворима у Лондону.

Дакле, тајни Лондонски уговор није начињен зарад Србије и Срба, већ најпре као средство да се Италија територијалним уступцима намами у Велики рат на страни Антанте. Србија и (још увек некапитулирана) Црна Гора су биле само земље на мапи за придобијање Италије за њено учешће у рату (о Хрватима и Словенцима тада међу дипломатама великих сила нико није ни помишљао). Проширење Србије и Црне Горе у оквирима овог уговора било је дело дипломатије царске Русије.

Лондонски споразум је предвиђао да се Италији уступе Тирол (Јужни Тирол); целокупно аустријско приморје од Трста (без острва Крк и мађарске луке Ријека) до Шибеника са већином далматинских острва (осим Раба и Брача); затим поједини окрузи у аустријским војводинама Крањској и Корушкој; грчка острва у Додеканезима на Егеју, лука Валона у Албанији; протекторат над читавом Албанијом изван Валоне; велики делови немачких колонија у Азији и Африци; и турска покрајина Анталија као нова колонија.

То је био циљ тајног Лондонског споразума, да се Италија задовољи. Успут, руске дипломате су се избориле за проширење краљевина Србије и Црне Горе. 

Краљевини Србији, која нити је била присутна, нити је имала потписника, заслугом руских дипломата требало је да припадну: далматинска обала између Крка и Стона са полуострвом Пељешац, лука Сплит са острвом Брач; аустроугарски кондоминијум Босна и Херцеговина; Срем; Бачка; и Славонија (упркос великом противљењу Италије где је Славонија само формално поменута без прецизног дефинисања); неодређене области у Албанији које је требало да се поделе између краљевина Србије, Црне Горе и Грчке.

Краљевини Црној Гори, која такође није била присутна, нити је имала потписника, требало је да припадне: далматинска обала између Будве и Стона (укључујући Дубровник и Боку Которску) и јадранска обала од Бара и Улциња све до албанске луке Свети Јован (Шин Ђон).

Краљевина Србија није знала за овај тајни уговор. Италија је инсистирала на томе да Краљевина Србија никако не сме да буде обавештена о постојању Лондонског споразума. Једино што је Србија знала јесте, да јој је из Форин Офиса у Лондону потврђено дипломатском нотом од 4. августа 1915. године, да ће после рата бити додатног територијалног проширења за Србију и Црну Гору, која би се надовезала на проширења из Балканских ратова. Никакви детаљи проширења нису били саопштени Србији, нити је она обавештена о одредбама овог уговора.

Тескт Лондонског уговора је, дакле, чуван у тајности, иако је Србија почетком 1917. године сазнала да он постоји, али без детаља о томе шта у њему пише. 

Када су Бољшевици преузели власт у Русији након Октобарске револуције 1917. године, комунисти су нанели огромну штету интересима Србије објавивши целокупни текст Лондонског уговора из 1915. у листу ”Известија” у новембру 1917. године. Ову објаву тајног уговора су француске, британске и италијанске дипломате доживели као велику увреду и то је представљало један од разлога због кога су одлучили да овај уговор напусте. Тек након Другог светског рата постаје забрањено у међународном праву потписивање тајних уговора.

Дакле, Лондонски уговор је уз задовољавање Италије првенствено подразумевао очување Аустроугарске. Према његовим одредбама би крајишки Срби остали у хрватском делу Аустроугарске, Барања и Банат такође, а иностранство би већ почињало од Београда у насељима Котеж, Борча, Крњача, Овча јер цео Банат не би био српски.

Лондонски уговор није само згазила бољшевичка врхушка у Совјетији, која је желела да нанесе што више штете свему царском у Русији, па и царској дипломатији објављивањем тајних споразума. Лондонски уговор је најпре прегазило и време. 

Првенствено на окончање Лондонског уговора утиче нестанак његовог потписника царске Русије са политичке сцене. Затим се на то надовезује апсолутно непоштовање обећања датих Италијанима од стране Француске и Велике Британије (то касније има за последицу појаву Мусолинија). Ту је и нестанак Краљевине Црне Горе са политичке сцене, капитулацијом из 1916. године. И најважнији разлог који је укинуо важење Лондонског уговора, уз нестанак Русије (као главног подржаваоца проширења Србије и противника Југославије), била је једна јако важна одлука савезника из Антанте—Француске и Велике Британије. Она је донета уз учешће једног потпуно новог фактора одлучивања, који је постао је највећа сила у решавању глобалног конфликта Првог светског рата, а то су биле Сједињене Државе. Оне од Великог рата суверено владају светском политичком сценом.

Дакле, нема Русије, појављује се Америка од априла 1917. године и током пролећа 1918. године доноси се за нас Србе та кључна одлука са далекосежним последицама. Ова одлука била је да се никада не сме допустити било каква обнова Аустроугарске. Одлука о необнављању Аустроугарске (која је иначе била предвиђена превазиђеним и напуштеним Лондонским уговором из 1915.) за директну последицу има стварање Југославије. 

Наиме, након срамног сепаратног мира који су потписали Немачки Рајх и совјетски комунисти предвођени Лењином у Брест-Литовску, у марту 1918. године, Русија (Совјетија) у потпуности излази из Великог рата. То је за последицу имало ослобађање и премештање 65 немачких дивизија са Источног фронта на Западни фронт. 

Тада Немци, под вођством чувеног амбициозног канцелара и команданта немачких трупа Ериха Лудендорфа, предузимају страшну Пролећну офанзиву 1918. године на западном фронту, што доводи до немачке иницијативе у рату и његовог врло догледног окончања у немачку корист. Немачкој пролећној офанзиви се најжешће придружује и Аустроугарска на италијанском ратишту, а тада се рапсламсавају борбе и на Солунском фронту и турском ратишту.

Западни савезници током Пролећне офанзиве 1918. године губе на десетине хиљада војника дневно. И да није било два одлучујућа догађаја, те 1918. године Немачки Рајх под Ерихом Лудендорфом би однео победу. 

Први догађај је била америчка интервенција на Западном ратишту од јуна 1917. године, а посебно од маја 1918. године до примирја новембра 1918. године. Сједињене Државе су једине могле да додају по десет хиљада свежих војника дневно на западно ратиште што је на крају осујетило страшну немачку офанзиву. Због снаге немачке и аустроугарске Пролећне офанзиве се Дан примирја 11. новембра 1918. године, слави као завршетак рата.

Други догађај јесте пробој Солунског фронта српске војске (а за њом и француске) у бици на Добром Пољу 29. септембра 1918. које доводи до серије капитулација и потписаних примирја.

Током Пролећне офанзиве Немачке и Аустроугарске, Француска, Велика Британија и Сједињене Државе доносе одлуку о апсолутном недопуштању обнове Аустроугарске и отварају се према идеји нужности стварања Југославије и тежњама југословенских народа за ослобођењем и уједињењем. Велика Британија која је имала сентименте ка Аустроугарској и гледала је на који начин може да се створи њена каква таква замена се нарочито истакла у форсирању југословенског уједињења, посебно њен дипломата и публициста сер Роберт Ситон-Вотсон.

Једина опција стављена пред Србију, дакле, била је прихватање територија бивше Аустроугарске под круном Карађорђевића и са престоницом у Београду или ускраћивање значајних територијалних проширења. Покушаји српске делегације, на челу са Пашићем, током Париске мировне конференције (1919-1920) да се најпре омеђи Србија, па тек онда да се изведе уједињење са Хрватима и Словенцима, пропали су најпре под притиском Британаца.

Другим речима, није се Србија много питала око Југославије. А и да се којим случајем питала, поново би настала Југославија јер је такво било расположење у свим сегментима друштва – у народу, војсци, цркви, култури, уметности, у свим националним институцијама.

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Твитер

One Reply to “Да ли је 1918. године могла да се направи опција велике (значајно проширене) Србије?”

  1. Одличан чланак! Да коначно престане БАЛАВЉЕЊЕ о „диктатору Александру“, који је због „своје мегаломаније“, створио Југославију. Велика мана Срба је, што мислимо да смо једини на свету и да се све врти око нас, нас, ШАКЕ ЈАДА!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *