Само једна жена у нашој историји упамћена је као ”српска мати”

Од Св. Анастасије (мајке Светог Саве), краљице Јелене Анжујске, Јефимије (Јелене Мрњавчевић), кнегиње Милице, султанице Маре Бранковић, па преко Чучук Стане (жене Хајдук Вељка) или Иване Пророковић (мајке Петра II Петровића Његоша), па све до Милунке Савић, само једна жена у нашој историји упамћена као ”српска мати”. Њен светитељски култ је посебно јак код Срби из Панонске низије. У питању је Преподобна Мати Ангелина Бранковић, жена коју су красиле готово све врлине једне хришћанске светице. 

Ангелина Бранковић је рођена крајем прве половине 15. века као шеста ћерка кнеза Ђорђа Аријанита Комнина (Комниновића), средњовековног великаша из Албаније и господара области између реке Шкумбе и града Елбасана, и његове супруге Марије Музака. Комниновићи су били део племства цара Душана, господара Албаније. По дисолуцији великог Душановог Царства и каснијем оснивању српске деспотовине, области изван деспотовине остале су у рукама ових породица, које су се на разне начине бориле против најезде Турака из Мале Азије на Балкан.

Ангелинина рођена сестра Андроника (Доника) Комниновић удала се за славног чувара православља из Албаније и борца против Турака Ђорђа Кастриота (Кастриотића) Скендербега.

Ангелина је расла у двору свога оца кнеза Ђорђа Аријанита и била је веома образовано дете коју су подучавале монахиње на најбољим српским и византијским књигама оног времена. Расла је и одгајана је у духу велике побожности, ослањајући се у потпуности на вољу Божју. У време њеног девојаштва, у албанске крајеве некадашње Душанове Царевине, којима су још увек владали Душанови великаши, као изгнаник долази српски деспот Стефан слепи Бранковић (1458-1459), други син деспота Ђурђа Бранковића (1427-1456), познатијег као ”Ђурађ Смедеревац”. 

Деспота Стефана слепог ослепели су као дете Турци пошто је његов отац да би спасао Србију морао да преда своју два сина као таоце турском султану Мурату II 1441. године. Султан Мурат је претходно фабриковао оптужбе да деспот Ђурђе кује дворску заверу против њега. Као одмазду Турци узимају синове Гргура и Стефана, одводе у заробљеништво и обојицу их ослепљују. По смрти деспота Ђурђа Бранковића 1456. на српски престо ступа његов најмлађи здрави син деспот Лазар Бранковић (1456-1458). Међутим, и деспот Лазар изненада умире у својим тридесетим годинама, а на деспотски престо ступа управо Стефан Бранковић слепи. Његов старији брат Гргур замонашује се у манастиру Хиландар где умире као монах Герман 1459.

Српска Деспотовина се налазила у великим искушењима, пред сам падом под Турке. Само два месеца пред пад српске престонице Смедерева, деспота Стефана слепог на врло неправедан начин удаљују са престола неколико најзначајнијих српских великаша тог времена (краљ Босне и човек који преузима титулу српског деспота Стефан Томашевић, деспотица Јелена Палеолог, супруга покојног деспота Лазара Бранковића (1456-1458), велики војвода Михаило Анђеловић) заједно са мађарским краљем Матијом Корвином. Праведни Стефан одлази из Србије и преко Будима доспева до своје сестре Катарине Бранковић грофице цељске, а од ње преко Дубровника одлази код српских великаша у Албанију у којој бива јако лепо примљен. 

Кнез Ђорђе Аријанит угостио је деспота Стефана слепог као рођеног брата и пријатеља. У тим тренуцима кнежева млада ћерка Ангелина на најузвишенији хришћански начин заволела је слепог српског мученика, госта њеног оца. Догодило јој се оно што се десило и Косари, ћерки бугарског цара Самуила, која је у 10. веку на сличан начин заволела српског кнеза и мученика Јована Владимира, првог српског светитеља. Попут Косаре, и српска мати Ангелина је замолила свог оца за благослов и брак са деспотом Стефаном, а они су се венчали у некадашњој српској престоници Скадру 1461. Удавши се за слепог деспота, Ангелина је просто пожелела да у свему подели судбину са изгнаним праведником Стефаном.

Из овог брака, српска мати Ангелина је родила синове Ђорђа и Јована, и ћерку Мару. Услед жестоких турских напада на православну Скендерију, Стефан и Ангелина су након венчања и рађања деце били приморани да се склоне у Италију, у област Фриули око данашњег Трста. Претходно је Ангелина на препоруку свог зета Скендербега купила стари замак на реци Таљаменто који је назвала ”Београд”. У том замку се блажени и праведни српски деспот Стефан упокојио 1476. године, а Господ га је прославио нетрулежношћу његових моштију, док га је Српска православна црква канонизовала као Светог Деспота Стефана Слепог.

Деспотица Ангелина Бранковић је као удовица са малолетном децом почела да оскудева у свом животу у туђини, но мађарски краљ Матија Корвин позвао ју је да се пресели у јужну Угарску као део његове краљевине у коме су живели Срби, тачније у Срем и утврђени град Купиново на Сави. Ангелина је са собом понела нетрулежне мошти свога супруга Стефана и преко Беча и Будима настанила се у Купинову. У цркви Светог Апостола Луке у Купинову 1486. положила је мужевљеве свете мошти. 

Краљ Матија Корвин је, поред признања титуле деспота Бранковићима, дао на управу Срем Ангелинином старијем сину Ђорђу. Деспот Ђорђе се, међутим, брзо одрекао управе у корист свога млађег брата и Ангелининог млађег сина Јована. Ђорђе се замонашио 1495. у манастиру Купинову и добио је име Максим. 

Но већ 1502. умире млади деспот Јован, те се услед честих упада Турака мајка Ангелина и са старијим сином Максимом сели код влашког војводе Јована Радула преневши притом и мошти супруга Стефана и млађег сина Јована. Максим Бранковић је у Влашкој био хиротонисан за митрополита влахозапланинског и ту је успео да измири војводу Радула са молдавским војводом Богданом. Током свог боравка у Влашкој и Молдавији, мати Ангелина Бранковић и митрополит Максим су учинили бројна добра дела која се међу Румунима и дан данас памте.

Међутим, због сада због страшних налета Турака на Влашку, мати Ангелина Бранковић се са Максимом враћа у Срем. Максим постаје чувени митрополит београдски и сремски, уједињујући ове две епархије (и данас српски патријарси носе титулу ”митрополит београдско-карловачки”). Следећи задужбинарски дух своје породице и својих рођака Немањића и Лазаревића, Максим Бранковић заједно са мајком Ангелином подиже је манастир Крушедол, централни манастир Фрушке Горе, те јединствене свете српске планине. Уопште манастир Крушедол је централна светиња српског народа северно од Саве и Дунава. 

Под страшним налетима Турака на Београд, митрополит Максим преноси своју епископску столицу у Сремске Карловце коју уздиже на ниво архиепископије, но пре него што ће Београд и цела Угарска пасти Турке арихепископ Максим Бранковић се упокојио у Господу 1516. године. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Крушедолу и канонизован је као Свети Ариепископ Максим. Остао је упамћен у народу заједно са својом мајком Ангелином као породица која је несебично помагала народ жртвујући све што имају за његово очување и опстанак у тешким временима.

По смрти свог сина архиепископа Максима, мати Ангелина Бранковић такође постаје монахиња у манастиру Крушедол задржавши на монашењу име Ангелина. Њен готово цео живот је већ био жртва и подвиг тако да је монашењем само појачала подвижнички живот и молитву за спасење свог народа. Била је сва предана молитви, милосрђу и обнављању српских светиња у Срему. Због својих многобројних добрих дела и пожртвованости, она је као готово савршена хришћанка, супруга, мајка и монахиња она је у свом народу постала позната „српска мајка“ или ”српска мати ”. Након свог богоугодног земаљског живота, Света српска мати се упокојила 1520. у манастиру Крушедолу у чијој порти је и сахрањена. Након неколико година, њене свете и нетрулежне мошти пренете су у храм манастира Крушедола и положене су у исти ћивот са моштима њеног Светог сина Јована деспота.

Нажалост, свете и чудотворне мошти сремских светитеља Бранковића спалили су Турци заједно са манастиром Крушедол 1716. непосредно пре Петроварадинске битке свесни значаја ове породице за српски народ. Након овог спаљивања, на чудесан начин је преживела само лева рука Свете Мајке Ангелине. 

Житије преподобне мати Ангелине написано је још у 16. веку. Оно се заједно са службом састављеном за њу налази и у Римничком, Московском и Београдском Србљаку.

Култ преподобне мајке Ангелине која је имала јако тежак живот надживевши мужа, оба сина и ћерку Мару, у српском народу је врло рано изграђен, а њене мошти су исцелитељске. Народ је знао да је живела у великој оскудици и несрећним временима, а сама је везла прекриваче за кивоте свог светог мужа и својих светих синова.

У Купинову, у близини цркве Св. Апостола Луке, која и данас постоји, све до 1930. постојала је црква посвећена Преподобној мати Ангелини, а Тома Вучић Перишић подигао је 1858. у Гружи цркву посвећену мајци Ангелини.

Лик Преподобне Ангелине налази се на свим иконама светих Бранковића. У зидном сликарству, мати Ангелина је насликана у Ривцу, Нередину, Боковцу, Голубинцима, Јасенову, Уљми, Руменки, Каћу, у Саборној цркви у Београду, у припрати Пећке патријаршије, у главној цркви манастира Хиландара, у припрати Саборне цркве у Шапцу, у манастиру Клисуре код Ариља. Приказана је и на иконама, у Марадику (рад Захарија Орфелина из 1776.), у Српској Црњи (рад Ђуре Јакшића из 1853.), у Саборној цркви у Вршцу (рад Паје Јовановића), у Остојићеву (рад Д. Алексића 1872.), итд.

Српска православна црква Преподобну мати Ангелину прославља 12. августа и 23. децембра. У њеном манастиру Крушедолу, 12. августа се организује велики народни сабор, а међу Србима пречанима, Мати Ангелина је нарочито поштована.

Молитвама Свете српске мајке Ангелине нека Господ помилује њен народ и удостоји га њеног и дела његових великих светитеља. 

Аутор слике Милица Ајдуковић

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Твитер

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *