Патријарх Јован Кантула

Јован Кантула је био архиепископ пећки и патријарх српски у периоду од 1592. до 1614. године. Када поменемо његово име, заиста ретко ко зна о коме се ради, иако је његова личност значајна за српску историју.

Нажалост, ниједан град у Србији не носи његово име, а и ако постоји улица посвећена патријарху Јовану Кантулу било где, били бисмо јако изненађени.

Све српске националне врлине и трагедије проламају се кроз личност овог великог патријарха.

Патријарх Јован Кантула долази на трон Светог Саве у веома тешко време краја 16. века и консолидације Османског Царства на Балкану и у средњој Европи. То је време пуне експанзије Турака, када они представљају највећу војну и поморску силу у тадашњој Европи пустошећи све пред собом од Беча и немачких земаља па све до италијанских, француских и шпанских приморских градова. Доживевши пораз у првој опсади Беча 1529. године, Турци се посебно окрећу пљачкању и терору хришћанског становништва које се нашло у њиховом великом царству.

С обзиром на пад српске Деспотовине још 1459. и пад последњих српских земаља (Херцеговина 1481. и Зета 1496.), Срби се скоро до половине 16. века боре са последњим српским деспотом Павлом Бакићем и Светим кнезом Стефаном Штиљановићем против Турака у савезу са Мађарима и њиховим јужноугарским краљем Јованом Запољом. После Битке на Мохачком Пољу 1526. године, у којој веома значајну улогу играју Срби предвођени деспотом Павлом Бакићем и падом Будима 1541. ситуација се значајно погоршава за све хришћане, а посебно за војнички врло активне Србе.

Стање у Српској православној цркви је пратило тежину политичких прилика, а ствари су додатно компликовале турске припреме за покретање новог рата против Хабзбуршке Mонархије крајем 16. века. Српски народ и Црква у Турској су трпели незапамћене пореске намете који су тим поводом погодили хришћане, а данак у крви се спроводио у пуном замаху. Требало је спасити народ у то време и искористити прилику да се зада ударац окупаторској сили.

И баш у време када је патријарх Јован Кантула ступио на пећки трон, српски народ је започињао веома широку побуну и борбу против турског ропства, не мирећи се са положајем угњетене раје. Патријарх Јован Кантул је наследио патријарха Филипа, а 1592. године успева да добије султанов берат односно одобрење за његово ступање на патријаршијски престо. Од тог тренутка, он отпочиње интензиван рад и на црквеном и на политичком плану.

О славном патријарху Јовану, као изузетној и динамичној личности, не зна се много изван ширег контекста његове борбе против Турака. Он је родом негде из Тимочке Крајине и највероватније је пореклом од наших Влаха одакле потиче презиме Кантул. Но иако из пограничног краја, он је целокупно своје духовно и политичко биће темељио на светосављу бивајући потпуно привржен идејама српске средњовековне државе. У времену када су нам народне и политичке вође, односно највећи део српске аристократије побијени или протерани, патријарси постају не само духовне вође, већ и световне, народне вође.

О добрим почецима управљања српском црквом патријарха Јована сведочи и неколико записа из више манастира у којима се за њега вели: “тада престолом Пећким добро управљаше кир Јован“. И поред великих изазова, за време патријарха Јована у потпуности је сачувана организација Пећке патријаршије, попуњаване су упражњене епархије избором и хиротонијом нових епископа и одржавани су редовни црквени сабори у Пећи. За његово време обнављане су цркве и манастири и преписиване су многобројне богослужбене и друге књиге. Преписивачку делатност је подстицао сам патријарх, који је књиге поклањао манастиру у Пећи и манастиру Хиландару које су и данас сачуване. Његовим трудом обновљен је саборни храм у Пећи, а поуздано знамо и да је иницирао живописање храмова манастира Свете Тројице у Пљевљима и манастира Хопова у Срему.

Приликом канонских посета својим епархијама и верницима, римокатоличка црквена организација му је правила велике пометње. То се посебно огледало у њиховом ангажману на унијаћењу православних Срба у Паштровићима односно на српском приморју где Турци никако нису успевали да завладају. У случају да агресивни покушаји унијаћења српског племена Паштровића успеју, патријарх Јован је знао да би унија захватила читаву Зету и Херцеговину. Но, Паштровићи заједно са својим патријархом који им шаље најбоље свештенике и богослужбене књиге остају верни православљу и успевају да одоле притисцима покатоличења, што траје све до данашњег дана.

Највећа промена за време патријарха Јована Кантула било је напуштање политике његовог претходника на трону Светог Саве, великог патријарха Макарија Соколовића. Патријарх Јован током свог архипастирског и полиитчког рада постаје активан учесник планирања акције западних држава за ослобођење балканских народа од Турака. Занет идеалом борбе за ослобођење, патријарх, дакле, напушта политику наслањања на Турке у покушају постепеног побошљавања положаја поробљених Срба, иако је Турска у то време била у великом замаху надирања на север и запад.

Патријарх Јован је тако постао део ширег плана папе Климента VIII који је покушао да образује хришћански савез у који су улазили шпански краљ Филип III, хабсбуршки надвојвода и цар немачког ”Светог Римског Царства” Фердинанд II Штајерски и савојски војвода Карло Емануел I. У светлу новонасталих прилика, патријарх Јован преко чувеног никшићког војводе Грдана планира организацију Херцеговачког устанка.

Међутим током живе дипломатске активности и патријархових припрема за свесрпско ослобођење од Турака, нападом Турака на Аустрију избија чувени Дуги рат (1593-1606) за који су се Османлије дуго припремале. То ће за Србе бити од огромног значаја јер су директна последица избијања овог ратног сукоба између два царства и два велика устанка Срба који спадају најзначајније епизоде наше историје: Банатски устанак из 1594. и Херцеговачки устанак (1596-1597). Ове епизоде заслужују посебан осврт, но потребно је напоменути да су оба ова устанка, иако трагично окончана, до темеља уздрмали Османско Царство, а данас сведоче о невероватном јунаштву српског народа у борби против надмоћнијег непријатеља. Они су били инспирација за Први и Други српски устанак 1804. и 1815.

Последице ове борбе српског народа било је и трагично спаљивање моштију Светог Саве на Врачару подно београдских зидина 1594. године, док су се у српску историју уписала велика имена попут епископа банатског Светог Теодора Несторовића, затим једног од наших најпознатијих хајдука Старине Новака, заједно са хајдуцима Ђорђем Сланкаменцем и Дели Марком Сегединцем, затим ту су и чувени никшићки војвода Грдан, цетињски митрополит Рувим и хецеговачки епископ Висарион II. Све је њих организовао патријарх српски Јован Кантул схватајући огроман значај националног ослобођења услед неподношљивог положаја у коме се нашао српски народ.

Нажалост, цела ова акција је пропала, а патријарх Јован се горко разочарао у запад одакле је у кључном тренутку српске борбе требало да стигне војна помоћ. Воље за борбу Срба против завојевача никада није недостајало, но без помоћи евентуалних савезника у рату са турском силом није могло бити успеха. Као што се то дешавало и раније за време деспота Ђурађа Бранковића Смедеревца и касније, закључно са Карађорђем, поједине западне силе су више биле заинтересоване за очување сопствених трговачких и краткорочних политичких интереса него за борбу балканских хришћана за ослобођење из турског ропства. Интересантно је напоменути да је патријарх Јован Кантула дошао на трон Светог Саве у веома тешко време. Управо крајем 16. века долази до консолидације Османског Царства на Балкану и у средњој Европи. То је време пуне експанзије Турака, када они представљају највећу војну и поморску силу у тадашњој Европи једини наш патријарх који није имао непосредне везе са Русијом која се тада налази у тешком периоду ”смутних времена” насталих одумирањем династије Рјурикович Ивана IV „Грозног“ и Фјодора I и траје све до доласка династије Романов на царски трон.

Заузети борбом против Аустријанаца, Срба, Мађара, Румуна, италијанских градова Турци не успевају да ухвате српског патријарха Јована. Тек по потписивању мира у Житватороку 1606. године и завршетку Дугог рата, Турци покушавају да се освете духовном и световном вођи српског народа који је повео два огромна устанка против њиховог царства. Након убиства неколико српских владика, Турци позивају српског патријарха Јована у Цариград на договор о будућности Пећке патријаршије у новонасталим околностима након Дугог рата у Османском Царству. И поред гаранција за физичку безбедност, Турци хапсе патријарха Јована у Цариграду који мученички страда 1614. године. Патријарх Јован Кантула је задављен свиленим гајтаном, тим чувеним турским методом уклањања сваке опозиције. С обзиром да му није одсечена глава и да није набијен на колац, Турци су на тај начин указали ”част” трону и титули српских патријараха.

Живот и дело патријарха Јована Кантула указује на континуитет и неопходност борбе српског народа за слободу. Као неко ко је Србе надахњивао светосављем и косовским заветом инспиришући свој народ у тежњи за ослобођењем, патријарх Јован се уписује у најзначајније странице наше националне историје.

На слици видите фреску патријарха Јована Кантула из ставропигијалног манастира Пећка Патријаршија, средишта наше помесне православне цркве.

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Твитер

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *