Овај град је био наш центар, инспирација и наше сунце око кога смо се окретали и из ког смо ми Срби добијали извор живота и напретка. Двадесетдевети мај 1453. године је дан који никада није требало да сване и дан чије последице сваки Православац осећа до данас. Пад Цариграда под исламску чизму је и пад свих Грка, Руса, Срба, Бугара, Румуна, Грузина, Православних Арапа јер је Ромејско царство било универзално, нешто попут данашње Америке у коме порекло није било важно, а једино што је било важно је припадност истинитој Цркви православној и знање грчког језика. Од ромејског царства, српски народ је добијао цивилизацијске образце које смо ми усавршавали и давали им сопствени печат.
Наша најсветија, највећа и најлепша Црква Свете Мудрости је постала џамија. То је центар наше цивилизације, као што су Мека и Медина центри ислама или Ватикан центар римокатоличанства. И зато је пад Цариграда за нас исто што би пад Ватикана или Меке и Медине у руке некаквих неверника био за римокатолике и муслимане.
Пад Цариграда је наговестио и пад Срба и Грка у вековно ропство и тешку борбу за ослобођење и од тог дана ништа неће бити исто у нашој цивилизацији и дан данас трају последице окупације православног Цариграда.
Нека је слава последњем ромејском цару, Константину XI Палеологу Драгашу (1449-1453), сину српске принцезе Јелене Драгаш, који је јуначки на данашњи дан погинуо на зидинама свога града бранећи своју Православну веру!
Запратите нас и на социјалним мрежама: