Војвода Јован Стојковић познат под надимком “Бабунски”

Један од највећих српских јунака и ратника умро је од последица епидемије Шпанског грипа, а не у силним бојевима у којима је учествовао. Наравно, ради се о чувеном четничком војводи Јовану Стојковићу (1878-1920) такође познатом по имену ”Војвода Бабунски”, родом из велешке области у Старој Србији. 

Њему у част је првом спевана једна од омиљених српских патриотских песама ”Спрем’те се спрем’те четници”. Она је опевала легендарну борбу војвода Јована Бабунског и Василија Трбића против бугарског револуционара Стефана Димитрова на Спасовдан 1907. године, у селу Дренову код Велеса. 

Песму је спевао непосредно након борби бивши монах и саборац Војводе Бабунског Јован Грковић Гапон, родом из Ораховца у Метохији, који се посветио комитској борби српског народа у Османском Царству за слободу оставивши своју монашку ризу и дајући живот за ослобођење Косова, Метохије и Јужне Србије и њиховом сједињењу са матицом Краљевином Србијом. Песма ”Спрем’те се спрем’те четници” је наставила да живи кроз још једну легендарну личност српске историје армијског генерала Драгољуба Михаиловића, начелника главног штаба Југословенске војске током Другог светског рата и министра војске и морнарице у владама Слободана Јовановића, Милоша Трифуновића и Божидара Пурића.

Војвода Јован Стојковић је свој надимак ”Бабунски” добио по планини Бабуни на којој је четовао од 1905. до 1908. која се протеже од севера Пелагоније до Велешке клисуре. 

Родио се у селу Мартолци у области Азот код Велеса. Основну школу је завршио у велешким селима Оморану, Богомили и Војници. Пошто га је, као даровито дете, отац уписао у тек основану Велешку гимназију, бугарски учитељ га води под именом ”Иван Стојков”. Такав поступак веома погађа оца Јована Стојковића, који га љутито исписује и након тога шаље у Краљевину Србију на школовање, тачније у гимназију у Ваљеву. У нашој краљевини, Јован Стојковић постаје питомац ”Друштва Светог Саве” чија мисија је била школовање ђака из Старе Србије и Македоније. Након мале матуре, Јован Стојковић уписује богословску учитељску школу у Београду. По успешно завршеном школовању враћа се у Велес и Азот где постаје учитељ у селу Теову.

Као српски учитељ трпео је ужасне притиске бугарске револуционарне организације ВМРО. Као једној од најугледнијих личности велешког краја, Јовану Стојковићу ВМРО-овци убијају брата и синоваца у родном селу Мартолцу. 

Страшно погођен бугарским терором над Србима Старе Србије и Македоније, Јован Стојковић 1905. године одлучује да се одметне и придружи српским четницима чувених војвода Глигора Соколовића и Темељка Барјактревића, који су у Азоту четовали и борили се против Бугара и Турака још 1904. године. 

Априла 1905. године Стојковић долази у Азот заједно са четом Стевана Недића Ћеле и Сретена Рајковића. Успешно ратује против бугараша и њихове организације ВМРО које је предводио озлоглашени Стеван Димитров, које Војвода Бабунски уништава до последњег човека. Истакао се невероватним јунаштвом и добио четничку титулу ”војводе” у борбама против Бугара из ВМРО, као и са турском војском на Мовнатецу, Куртовом камену и Ножу у којима је показивао велико војничко и герилско умеће.

Године 1908. долази до великих промена у Турској у којој је извршен преврат и на власт долазе ”Младотурци”, проглашавајући први устав у Турској и опште помирење уз амнестију. Тада Војвода Бабунски на неко време прекида четовање, но убрзо Младотурци злоупотребљавају ово примирје и покушавају да хапсе војводу Бабунског и виђеније српске четнике, но он успева да побегне у Краљевину Србију. 

Из наше краљевине, учествује у припремању Првог балканског рата и ослобођења Старе Србије. По његовом избијању 1912. ратује у одреду Војводе Вука, прошавши чувену Кумановску битку, но на Стревици бива рањен. Након опоравка, одмах се поново прикључује Добровољачком одреду Војводе Вука у Другом балканском рату истичући се јунаштвом у бици на Брегалници против Бугара.

Одмах по избијању Првог светског рата, Бабунски формира Савски четнички одред. Након Церске битке овај одред је преименован у Руднички четнички одред и ставља се под команду легендарног мајора Војислава Танкосића. Ова два одреда су примала на себе прве и најжешће ударе аустроугарске војске. Одред је под командом Бабунског између осталог разнео и железнички мост на Сави који је спајао нашу краљевину са Аустроугарском. 

Након великог одјека победа на Церу и Колубари 1914. године, војни комитет у Софији по наговору Беча убацује бугарске комитске чете у јужну Србију, односно српски део географске Македоније. Српска влада хитно формира четничке одреде (прве специјалне јединице) за сузбијање терористичких делатности ових бугарских чета током 1915. године. За команданта ових антитерористичких и потерних одељења постављен је управо искусни герилац Јован Бабунски. 

Уочи напада Бугарске и Немачке 1915. на нашу краљевину српска влада чете и потерна одељења Војводе Бабунског трансформише у Летећи жандармеријски одред. Због своје изузене важности српска влада ставља овај одред под непосредну команду Врховне команде. Под вођством Јована Стојковића Бабунског добијају задатак да у Качанику, на Косову, спречавају продор једне читаве бугарске дивизије, тачније 3. дивизије Бугарске армије. Трпећи велике гупитке, Стојковићев одред је, попут Санџачке војске Сердара Јанка Вукотића, успевао да више од месец дана да спречава пролазак Бугара, омогућујући повлачење Српске војске ка Албанији. По повлачењу Српске војске у Албанију, остаци Летећег одреда Војводе Бабунског успевају да се самостално пробију до Француза у Грчкој, где остају до формирања Солунског фронта. 

На Солунском фронту 1916. одред Војводе Бабунског бива придржен Првој армији и распоређен на одсек код Преспанског језера. У борбама са Бугарима и Немцима на овом сектору Бабунски и његов одред истичу се невероватним јунаштвом и хватањем непријатеља иза линије фронта уз прикупљање неопходних информација. Након заробљавања два немачка торпедна чамца, Војвода Бабунски бива лично одликован од стране команданта Солунског фронта, француског генерала Франше де Епереа, који након рата добија највиши чин и постаје пети војвода Српске војске. Војвода Бабунски и његов одред исказују велико јунаштво и умеће и у пробоју Солунског фронта и муњевитом прогону непријатеља током ослобађања наше Отаџбине.

Нажалост у току ослобођења, овај легендарни српски јунак бива заражен Шпанским грипом у пандемији која је харала тадашњим светом и која односи преко 50 милиона живота. Болест га је задесила у родном Велесу, где је умро је 17. фебруара 1920. године. Уз сахрану највећег градоначелника Скопља у његовој историји др Јосифа Михајловића, сахрана Војводе Бабунског била је једна од највећих у историји Јужне Србије на коју је народ дошао са свих страна да ода почаст једном од највећих ратника и јунака у српској историји.

После његове смрти, 1924. године је у Велесу подигнут велики споменик војводи Бабунском, који је бугарски окупатор срушио динамитом одмах по окупацији 1941.

Директни праунук војводе Јована Стојковића Бабунског је некадашњи југословенски и македонски фудбалер Бобан Бабунски, а чукунунук бивши фудбалер Барселоне и Црвене звезде Давид Бабунски.

На слици видите легендарног јунака Јована Бабунског у српској униформи на Солунском фронту чије груди красе: Карађорђева звезда, Француским крст са три палме, Француски орден Легије части и руски орден Светог Ђорђа.

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Твитер

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *