Кнез Вишеслав, једини владар међу свим Словенима, који се појављује у историјским изворима 8. века

Једини владар међу свим Словенима, који се појављује у историјским изворима 8. века је српски кнез Вишеслав. У то време, нећете наћи ни неког руског, нити пољског владара, што не значи да они нису постојали, већ једноставно нису записани у изворима савременика. 

Кнез Вишеслав је владао Србима од око 780. до око 814. године и припадао је првој српској познатој династији Властимировића. Његово име је забележено у спису „О управљању државом“ („De administrando imperio“ или прави наслов „Πρὸς τὸν ἴδιον υἱὸν Ρωμανόν“) ромејског цара Константина VII Порфирогенита и то у овом облику ”Βοισέσθλαβος”. О тој најранијој историји нашег народа, овај спис каже:

”…пошто је умро онај архонт Србин који је пребегао цару Ираклију, по наследству завлада његов син а потом унук и тако редом архонти из његовог рода. После извесног броја година роди се од њих Вишеслав (Βοισέσθλαβος) и од њега Радослав (Ροδόσθλαβος) и од њега Просигој (Προσηγόης) и од њега Властимир (Βλαστίμηρος)…”

Како се помиње у овом спису, пре Вишеслава, су Србима владала још три кнеза, чија имена, нажалост не знамо. Највероватније је српски кнез који је владао у време ромејског цара Ираклија (610-641) био Дерван, који се помиње у франачким изворима и који је први српски и словенски кнез чије име знамо.

Ово што видите на слици је Вишеславова крстионица и на њој се помиње српски кнез Вишеслав о коме говори и Константин VII Порфирогенит. Не само да је она значајна зато што потврђује Порфирогенитове наводе и доприноси тачности његовог списа, већ је у питању један од најзначајнијих споменика српске рано-средњовековне културе у нашој историји. 

Ова крстионица је направљена како би се српски народ крштавао у хришћанску веру (у то време је још увек постојала једна и неподељена хришћанска Црква). 

Крстионица је исклесана из блокова мрамора и има шестостранични облик. Висока је 90, а широка 120 цм. Уз бридове страница налази се по један тродирани ступић, а на средини средње странице исклесан је крст. Уз руб крстионице стоји натпис на латинском: ”HEC FONS NEMPE SVMIT INFERMOS VT REDDAT ILLVMINATOS. HIC EXPIANT SCELERA SVA OVD(SIC) DE PRIMO SVMPSERVNT PARENTE VT EFFICIANTUR CHRISTICILE. SALVBRITER CONFITENDO TRINVM PERENNE. HOC IOHANES PRESBITER SVB TEMPORE WISSASCLAVO DVCI(SIC) OPUS BENE COMPOSVIT DEVOTE IN HONORE VIDELICET SANCT, IOHANES BAPTISTE VT INTERCEDAT PRO EO CLIENTQVE SVO” или у преводу: ”Oвај извор наиме прима слабе да их учини просветљенима. Овде се перу од својих грехова, које су примили од свог првог родитеља, да постану Хришћани, спасоносно исповедајући вечну Тројицу. Ово дело показано учини свештеник Јован у време кнеза Вишеслава и то у част Светог Јована Крститеља да посредује за њега и његовог штићеника”.

То што је крстионица исписана латинском језику, не треба да чуди јер су Срби у првим таласима примали хришћанство из (тада још увек православног) Рима. Да је то тако видимо и по црквеној терминологији која до дан данас живи међу Србима, а потиче из латинског попут „COMpater“ из ког потиче наш „КУМ“ или „altare“ тј. наш „олтар“ или „oleum“ „уље“.

Веровали или не, ова крстионица се не налази у Србији и дан данас, нажалост, се повезује без икаквих доказа са Хрватима. 

Крстионицу су у неком тренутку Венецијанци однели у Венецију и први пут крстионица је уочена 1853. године у капуцинском манастиру Реденторе на острву ”Guideccha” у Венецији, одакле је пребачена у музеј млетачког племића Теодора Корера ”Correra Muzeum“. Тада су почеле спекулације да она припада некаквом измишљеном хрватском кнезу Вишеславу за чије постојање не постоји ниједан доказ у историјским изворима.

И тако се у Венецији дуго сматрало да је крстионица пренета из Нина код Задра 1746. године, али докази да се тамо налазила нису пронађени, упркос обимним археолошким истраживањима. По расположивим подацима о Нину, крстионица не потиче из овог места. Данас може поуздано да се утврди да се она налазила на Превлаци у Боки которској, у православном манастиру Светог Архангела Михаила, одакле је однета у Венецију средином 15. века приликом рушења ове српске светиње од стране ватрених римокатолика Венецијанаца. 

Крстионица је за време НДХ пренета у Павелићеву Хрватску 1942. године, а данас се налази у Музеју хрватских археолошких старина у Сплиту. 

Не разумемо зашто наша држава не тражи повратак овог изузетно важног предмета српске историје у нашу земљу?

Запратите нас и на социјалниммрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Твитер

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *