Карађорђе пореклом није ни шиптар, ни Васојевић, ни Куч, већ један од изданака знамените средњовековне српске породице

Ако већ до сада нисте наишли, сигурно ћете у неком тренутку наићи на тврдње како је порекло Карађорђа шиптарско и како његова породица потиче од албанског племена Климента, пошто му је Крсна Слава била Свети Климент и слично. Међутим, ништа од тога није тачно.

Захваљујући истраживањима низа историчара, на челу са Миленком М. Вукићевићем, данас доста поуздано можемо да тврдимо порекло Карађорђа.

Порекло Карађорђа и његове породице јесте и прича о судбини српског народа током бурних времена пропасти српског царства и османске окупације. 

Према данас доступним подацима и родословном памћењу, Карађорђева породица (заједно са око 40 данашњих српских родова и фамилија) је изданак знамените средњевековне властелинске лозе Војиновића, велможа из времена краља Стефана Дечанског (1322–1331) и цара Душана (1331–1355) и сродника Немањића. Историја памти потомка вучитрнског војводе Војина, Милоша Војиновића који се помиње 1333. године као ставилац у дворској служби код тада још краља Душана, док се у једном документу цара Душана из 1351. године се помињу властелини Војиновићи—Војислав и Алтоман. Такође се зна да су Душанови саветници били браћа Војислав и Тома Војиновићи из истог рода. Касније сеобе Војиновића осликавају историсјки пут сеоба српског народа од 14. до 18. века. 

Војиновићи из своје колевке Вучитрна на Косову прелазе најпре у Звечан, па у Брвеник и господаре градом Рудником, затим Ужицем, па Гацком у Херцеговини и Требињем одакле приморавају Дубровчане да им плаћају порез. Војиновићи достижу зенит у време кнеза Војислава кога видимо као помагач у многим пословима цару Урошу нејаком (1355–1371), који га помиње 1362. у једној исправи издатој Дубровчанима. За кнеза Војислава Војиновића историчар Владимир Ћоровић каже да је рођак, и то веома одан, младоме цару. 

Постоје две верзије о томе како су се Војиновићи сродили са Немањићима. По првој, прилично лабавој, (Мавро Орбин), цар Урош се, отеравши од себе своју жену Ану Бесараб, ћерку влашког војводе Александра, оженио ћерком Војислава Војиновића, а по другој, вероватнијој—војвода Војин из Вучитрна је био зет краља Стефана Дечанског, који му је дао у баштину Хумску област, што се потврђује и у једној исправи цара Уроша који Војислава Војиновића назива братом. У овом другом случају би и стихови народне песме „Женидба Душанова“, која Војиновиће именује као нећаке цара Душана, били тачни. 

Војиновићи се касније из Хума (Херцеговине) преко Чарађа и Никшића селе до Његуша одакле прелазе ка Подгорици. На тлу данашње Црне Горе, сачувано је обиље података о Војиновићима као прецима Карађорђа. Почетком 17. века, Карађорђеви преци и потомци Војиновића су живели у зетском селу Бјеластавици, а потом, када је умро Карађорђев предак поп Бошко, у Бериславцима код Подгорице. Затим су се населили у Црмници, у селима Дупилу, Глухом Долу, одакле су прешли у кучко село Дољане. Из Дољана код Подгорице се после краћег боравишта у Метохији у селу Мачетеву код Мушутишта и Бугарићима у средњем Ибру селе назад у село Матагуже код Скадарског језера. Такође су били настањени и у селу Златица поред Подгорице и на врелу реке Рибнице, одакле су прешли у Колашицу. Након краћег задржавања у Љешанској нахији почетком 16. века, измештају се у предео Роваца у село Лијешње, па у Веље Дубоко код Колашина. Из Роваца, Карађорђеви преци долазе у Васојевиће у Лијеву ријеку и село Лопате, затим у Драговољиће код Никшића и одатле у Беран Село надомак Ђурђевих Ступова.

Затим их видимо у селу Краљи, а одатле се селе у Гусиње, па даље у Бихор, најпре у село Црнче (које се помиње још у Жичкој повељи из 1220.), па Годушу у којој и данас постоји место које зову „кућиште“ у коме је живо сећање да су ту живели Карађорђеви преци. Из Бихора, Карађорђеви преци прелазе на Пештерску висораван у села Жабрен и Петропоље, одакле се преко златиборског села Биоске запућују у Шумадију. Тако се, крајем прве половине 18. века, Карађорђев деда Јован насељава у село Вишевац, а његова два брата у суседна села—Радак у Мраморац, а Митар у Башин, док друга два брата остају, један у Биосци, а други у Васојевићима. У Вишевцу је рођен и Карађорђев отац Петар који се оженио Марицом, од рода Живковића из Маслошева.

Иако су Карађорђеви преци живели међу брдским племенима Кучима и Васојевићима (у данашњој Црној Гори), нема никаквих доказа да су они родом из неког од тих племена.

Вождова Крсна Слава је била Свети Климент епископ Римски која се слави 8. децембра (25. новембра по старом календару) и ту Славу су његови преци донели у Шумадију. То је и била Крсна Слава Карађорђевића све док је краљ Петар по благослову Цркве, након смрти супруге кнегиње Зорке и детета Андрије, није променио у Светог Андреја Првознаног 1890. године. И управо због Крсне Славе Светог Климента многи данас (нарочито у албанским круговима) покушавају да доведу Карађорђево порекло у везу са поарбанашеним племеном Климентима, не знајући притом да су Клименти (док су се држали овог српског обичаја) славили Светог Николу као и Кучи, а не Светог Климента. Васојевићка братства су такође обележена крсним славама Светог Архангела Михаила и Светог Александра Невског, те се и по томе види да Карађорђе није старином Васојевић, већ да су његови преци само живели са Васојевићима и староседеоцима Србљацима на том простору. 

Међутим, док су боравили у Бихору, у селу Црнчу, Карађорђеви преци се доводе у директно порекло од братства Гурешића, јер, између осталог, од свих српских родова са тог подручја, једино Гурешићи славе Св. Климента римског. Гурешићи су добили име по Трипку „Гуришу“ Кнежевићу (надимак је добио зато што је био мало повијен), који је као Карађорђе био висок преко два метра и био је страх и трепет за околне Турке, чак и опеван у народној песми „Трипко Гуриш и Бећир-ага“ због чега су га многи касније назвали и Карађорђев прађед. Трипкo „Гуриш“ Кнежевић је имао шест синова (Петронија, Марка и Јована, Симеуна, Радака и Митра) од којих се Јован, Карађорђев деда, заједно са браћом Радаком и Митром, преселио у Шумадију.

Трипкo „Гуриш“ Кнежевић потиче од кнеза Богдана Војиновића (линија иде овако: кнез Богдан је родио Радована, Радован Новака, Новак Максима, Максим Мијата, а Мијат Трипка „Гуриша“ Кнежевића). Кнез Богдан Војиновић се населио у село Лијешње у Ровцима негде почетком 16. века, а пре тога је живео у Љешанској нахији, одакле је морао да бежи јер је побио тридесет подгоричких Турака. Кнез Богдан Војиновић је директан потомак кнеза Војислава Војиновића и на тај начин можемо да извучемо порекло Карађорђа до знаменитих Војиновића, сродника светородне династије Немањића. 

Не каже народна песма за џабе „да засија круна Немањића на престолу Карађорђевића“. По свему судећи, и по родовском предању се може рећи да порекло Карађорђа иде преко родбинских веза са Немањићима, а такође и преко краљице Марије, супруге краља Александра (1921–1934), која између осталих, води порекло и од грофова Цељских који су били у родбинским везама са Немањићима преко Јелисавете, ћерке краља Драгутина (1276–1282) и мајке бана босанског Стефана II Котроманића (1322–1353) чија се ћерка истог имена (Јелисавета) удала за грофа Хермана Цељског.

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Твитер

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *