Полуострво Пељешац са утврђеним градом Стоном

Један од центара српске средњевековне државе било је полуострво Пељешац са утврђеним градом Стоном. 

У околини Стона, у долини Неретве, живели су чувени Срби ”Неретљани” о којима су током 9. века интензивно извештавале млетачке и византијске хронике помињући их као изузетне морепловце и опасне гусаре. Неретљани су током 9. века оформили једну од српских кнежевина Паганију која је уз Рашку, Дукљу, Травунију и Захумље чинила независне или вазалне српске кнежевине са кнежевима или жупанима на њиховом челу.

Српску неретљанску кнежевину су Ромеји односно Византијци називали ”Паганијом” због тога што су Неретљани били последње српско племе које је примило хришћанство, чему су се дуго опирали, а који су због своје изузетне војне организације и јаке морнарице били тврд орах и за мисионаре и за војне походе. 

Паганија је обухватала област између река јадранског слива Неретве и Цетине са областима Макар, Расток и Дален, а такође је обухватала и острва Мљет, Корчулу, Хвар и Брач. Дакле од ушћа реке Цетине и града Омиша (античка Almissa) у чијој непосредној близини се налази српски средњевековни манастир Драговић па све до Скадра односно ушћа реке Дрим у Јадранско море јужно од града Љеш односно луке Медово (данашњи Свети Јован Медовски), простирало се српско приморје односно део јадранске обале који је био део српске средњевековне баштине. 

Ту област су насељавали Срби, и православни и римокатолици, који су говорили и писали српски језик (у Дубровнику и латински) и који су у потпуности били интегрисани у српски средњевековни простор. 

У српско приморје је, наравно, спадало и његово средишње место Дубровник, коме су српски средњевековни монарси давали и потврђивали посебан статус и који се развијао као веома богати центар српске трговине са изразито јаким римокатоличким елементом. Наспрам римокатоличког Дубровника стајали су православна Бока и полуострво Пељешац са утврђеним градом Стоном. 

С обзиром на јак римокатолички утицај који је остваривао Дубровник у српском приморју и оснивање Барске надбискупије 1067. године убрзо након Велике шизме и издвајања Римокатоличке цркве из Православља, а где је папа Александар II предвидео да борави дукљанско-барски надбискуп са титулом ”српски примас”, Свети Сава је одлучио да у приморском делу Србије оснује две изузетно важне јепископије аутокефалне Српске православне цркве.

Прва је била Хумска епископија са седиштем у манастиру Пресвете Богородице Стонске у близини Стона на Пељешцу, из које је настала данашња епархија захумско-херцеговачка. У Стону као свом седишту је иначе владао брат великог жупана Стефана Немање, велики кнез Мирослав (творац најзначајније ћириличне књиге икада ”Мирослављевог јеванђеља”), да би тај град након смрти стрица својој држави припојио брат Светог Саве краљ Стефан Немањић, првовенчани православни краљ. 

Данас се у манастиру Пресвете Богородице Стонске налази римокатолички самостан ”Госпа од Лужина” који је у прилично лошем стању и на коме су учињене знатне грађевинске преправке. На локалитету овог српског манастира, у непосредној близини Стона, никада нису извршена озбиљна археолошка истраживања. 

Друго изразито важно црквено средиште које је основао Свети Сава на темељима старе византијске дукљанске епархије био је Манастир Светог Архангела Михаила у Боки Которској, на полуострву Михољска Превлака (комунисти су га прозвали ”Острво Цвећа”) чији је ктитор био краљ Стефан Немањић Првовенчани. У непосредној близини, као централно место Боке Которске, налази се град Котор који је у српској средњевековној историји био познат под називом ”краљевски град” јер је су у њему своје палате имали велики жупан Стефан Немања и његов син краљ Стефан Првовенчани, а које су касније користили сви Немањићи. Овај изузетно богати манастир је прво опљачкан па потом уништен до темеља у време Фиорентинске уније 1439. године од стране Млетака када је српски деспот Ђурађ Бранковић, познатији као ”Ђурађ Смедеревац” био једини православни монарх који је категорички одбио потписивање ове уније са Римокатолицима, а српска патријаршија једина помесна православна црква која није послала своје представнике у Фиренцу, а због чега је, између осталог, цео овај покушај поновног обједињења хришћанског истока и запада пропао. И данас се православне реликвије и драгоцености манастира Светог Михаила могу пронаћи по музејима и колекцијама у Венецији и широм северне Италије, а једна од изнетих драгоцености јесте и најстарији очувани предмет везан за једног српског монарха крстионица кнеза Вишеслава из 8. века о којој је јуче било речи. Током страдања овог српског манастира у Боки Которској, Млечани су на свиреп и мученички начин побили целикупно братство од скоро стотину православних монаха, који су у Српској православној цркви канонизовани као свети мученици и из чијих моштију се и дан данас шири изузетно пријатан мирис.

Но од свих места српског приморја једина српска престоница био је град Скадар, на истоименом језеру, у непосредној близини јадранске обале. Скадар постаје део Србије када га ромејски цар Ираклије предаје Србима на управу у 7. веку. Ту су Срби основали једну од својих средњевековних кнежевина Дукљу или Зету, а у Скадру је столовао млади краљ Немањић, односно наследник српског трона који се управо у Скадру и Зети (српском Велсу) спремао са ову дужност. Скадар заједно са Скадарским језером је препун српских средњевековних цркава и манастира чији су ктитори били од првог српског светитеља Светог кнеза Јована Владимира, преко других Војисављевића и Немањића, па све до Балшића. Ту се некада налазила и чувени српски Манастир Светих Сергија и Ваха у коме су били сахрањивани чланови династије Војисављевића, а који су знатно проширили и украсили српска краљица Јелена Анжујска и њени синови краљеви Драгутин и Милутин. Нажалост, иако је за ослобађање наше древне престонице Скадра изгинуло преко десет хиљада српских војника током Првог балканског рата, велике силе нису допустиле ни 1912. ни 1919. припајање овог града и његове околине нашој краљевини.

Српско приморје је изнедрило и првог српског монарха са титулом краља. Био је то краљ Михаило Војислављевић који је 1077. добио краљевску круну из тада већ римокатоличког Рима од стране папе Гргура VII. У том тренутку када се за примат међу српским кнежевинама боре Дукља и Рашка, издизање Зете на ниво краљевине тј. Михаилово примање титуле ”краља Срба” уздиже цео српски народ на ниво једне европске краљевине, чију традицију након смрти Михаиловог сина краља Константина Бодина настављају рођаци Немањићи који као великашка породица из Зете преузимају власт у Рашкој и Захумљу. Михаило је сазидао и цркву Светог Михаила у Стону у којој се налази његов изузетно вредан ктиторски портрет.

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Твитер

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *