Марко Мурат и слика „Долазак цара Душана у Дубровник“

Једна од најлепших слика икада у српском сликарству која се налази у сталној поставци Народног музеја у Београду ”Долазак цара Душана у Дубровник”, а коју је насликао чувени српски сликар из Дубровника Марко Мурат. 

Овај генијални уметник је за ово историјско платно веома великих димензија добио трећу награду на највећој смотри ликовне уметности на свету у то време – светској изложби у Паризу 1900. године.

Марко Мурат је био један у низу Срба римокатолика из Дубровника који је својим делима и талентом дао неизмеран допринос нашој култури. 

Рођен је у Шипанској Луци 30. децембра 1864. године. У Дубровнику је завршио основну школу и гимназију, а у Задру је отпочео студије римокатоличке теологије коју због исказаног великог талента напушта и одлази на студије сликарства у чувену Минхенску уметничку академију. 

Стипендију је добио од мађарског барона из Загреба Људевита Вранцианија. У Минхену дипломира сликарство 1893. године, а током студија постаје и нераздвојни пријатељ са ванбрачним сином кнеза Михаила Обреновића и великим српским добротвором Велимиром Теодоровићем.

Године 1894. постаје професор цртања и лепих уметности у чувеној Трећој мушкој гимназији, а своје слободно време користи за сликање, посебно портрета угледних Срба, али као што смо већ рекли аутор је и једне од најлепших слика у српском сликарству ”Долазак цара Душана у Дубровник”.

Српска влада га шаље на стручна усавршавања у Рим и Париз. Предавао је још у Другој мушкој гимназији, Реалки и Уметничко-занатској школи, а две године био је и професор цртања краљевићу Александру Карађорђевићу. 

Овај дубровачки Србин је познат највише по сликању наших национално-историјсих мотива са којим је значајно обогатио уметничку баштину.

За време Првог светског рата повукао се код болесне мајке у Дубровник где су га аустријске власти као Србина одмах ухапсиле. Време је провео у неколико концентрационих логора за Србе, прво у Добоју, а касније у Нежидеру у који су били интернирани многи Срби интелектуалци из Аустроугарске и окупиране Краљевине Србије који нису били у стању да се повуку у Албанију и на Крф заједно са српским краљем и владом. 

Током ужасно тешке аустроугарске окупације Београда и великог разарања које је наша престоница претрпела, окупатори су опљачкали бројне атељее српских уметника, међу којима је био и атеље Марка Мурата из кога су изнете све слике. Једна од тих слика био је и чувени „Портрет дум Ивана Стојановића“, највиђенијег Србина римокатолика у Дубровнику коме се губи сваки траг. 

У Београд се враћа из заробљеништва већ 1919. године, где ради као професор на ликовној академији.

Пензионисан је 1932. године након 12 година ношења титуле ”Чувар Дубровника”. Као један од најугледнијих Дубровчана у његовој историји, Марко Мурат је заједно са Матијом Баном, др Мелком Чингријом, Ивом и Лујом Војновићем и другима био једна од најзначајнијих духовних и културних спона два изузетно важна српска града Београда и Дубровника.

О њему је често писао историјски српски књижевни часопис из Дубровника ”Срђ”, а краљ Александар га је одликовао краљевским орденом Белог орла, краљевски орденом Св. Саве и орденом Југословенске круне.

Сачувана је његова коренсподенција са ликовним критичарем др Миланом Шевићем, када се 1932. године Марко Мурат жали да православни Срби не признају римокатоличке Србе за ”праве Србе” због њихове конфесије. 

Као Дубровчанин који је славио и крсну славу, Мурат је приметио како у његовом породичном стаблу нема никог другог до све самих римокатолика и никог другог до све самих Срба. 

Марко Мурат био је и академик Српске краљевске академије наука и уметнисти, а приликом ступања у звање академика одржао је чувени говор о значају дубровачке уметности у свеукупној српској култури.

Почетак Другог светског рата дочекао је болестан и усамљен у Дубровнику где је и умро 1944. године.

Чувено платно огромних димензија у Народном музеју ”Долазак цара Душана у Дубровник” јесте не само историјски значајна слика која бележи једну славну епизоду из српске историје када Дубровник исказује највеће могуће поштовање према свом цару, већ показује и вапај старих Дубровчана ка враћању у српски национални простор где су одувек припадали. 

Нажалост, после Другог светског рата, нити је Дубровник исти град, нити су Дубровчани, услед великих миграција и нестанка старих породица, исти људи.

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Твитер

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *