Песма “Ђурђевдан”

Чувена песма “Ђурђевдан” први пут је запевана у возу смрти на путу српских цивила из Сарајева за Јасеновац.

Наиме, иако су Срби данас заборавили шта је ђурђевдански уранак и заменили га за “првомајски уранак”, све до 1945. године Ђурђевдан је био један од најзначајнијих дана у српском народу и највећих празника. 

Обичај “уранка” и одласка у цик зоре у природу, на изворе река, потоке, певајући ђурђевданске и хришћанске песме, правећи ђурђевданске венце од пољског цвећа, па на Литургију и славске прославе је до 1945. био распрострањен где год су Срби живели. 

То је толико било упечатљиво да су усташе у Сарајеву 1942. године одлучиле да Србима припреме посебан “ђурђевдански уранак“ (пошто су тада сви Срби на планети славили Ђурђевдан нормално—уранком). У четири сата ујутру у град су се сливале колоне заробљеника из Јајце-касарне—са брда изнад Бимбаше. Придружили су им се сапатници из логора Беледије, Ћемалуше те Централног и Градског затвора као и касарне Војводе Степе. Kолоне су се сусреле на Обали Kулина бана где су дочекали воз смрти.

Наиме, трамвајска пруга у Сарајеву имала је ширину ускоколосечне железнице па је воз из Брода по наредби власти НДХ у Сарајеву ушао у град. Пред очима српских мученика на Обали Kулина бана појавила се дуга композиција теретних вагона која се простирала баш колико и колона затвореника—од Вјећнице па све до Електроцентрале.

У колони је било око три хиљаде махом младих људи. Међу њима је било и домаћина који су утамничени заједно са својом децом зато што су пошли на ђурђевдански уранак, а било је и муслимана који су се заузимали за Србе или су се изјашњавали као Срби. 

Разуларени усташа пред колоном је узвикивао: “Ђе сте Срби? Бесплатно вас водимо на теферич у Јасеновац!“.

На вагонима је писало “седам коња или четрдесет војника“ а усташе су у један вагон уводиле и до две стотине људи. 

Воз смрти је тог истог 6. маја 1942. године, на Ђурђевдан из Сарајева кренуо у Јасеновац. На путу према највећем српском стратишту, заточеници у вагонима без хране и воде су падали у несвест и психичке кризе због страха и неизвесности. 

Чувена песма “Ђурђевдан” први пут је запевана у возу смрти где је у општем хаосу један од заточеника, за кога се тврди да је био члан сарајевског хора “Слога”, у сопственом грчу и немоћи, из поноса и пркоса, својим извежбаним и смелим баритоном из срца и душе запевао је:

“Прољеће на моје раме слијеће, ђурђевак зелени, свима осим мени—Ђурђевдан је!”

Управо ово сведочанство је записао Сарајлија и један од ретких преживелих јасеновачких заточеника Проф. Др Жарко Видовић. 

Горан Бреговић је касније узео те стихове и мелодију и обрадио са својим бендом “Бијело Дугме”, када је њена популарност вртоглаво порасла. Данас је често можемо чути, како у изворном облику, на српском језику, тако и у њеном препеву на ромски језик. Свакако није једина домаћа песма настала у трагичним околностима, али јесте најпознатија.

Али, на нашу велику жалост, већина Срба данас не зна за јасеновачке возове смрти, за ђурђевдански уранак (пошто славе ”првомајски уранак”) и за право значење ове песме. Сви смо сведоци да је она заступљена на свакој српској прослави, уз алкохол и дигнуте руке. 

Било би сјајно када бисмо за промену почели поштовати нашу прошлост. То је једини начин да нас будућност не прогута и да не дочекамо неки нови крвави Ђурђевдан, пошто ђурђевдански уранак сигурно нећемо јер смо га заменили за првомајски.

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Твитер

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *