Погром Срба у Хрватској

Судбина крајишких Срба је запечаћена оног тренутка кад су римске папе решиле да не сме бити православног (”шизматичког” како су то они звали) становништва на простору западно од реке Дрине. 

У ту сврху су створени Хрвати, дат им је српски штокавски језик, измишљена им је историја хрватских краљева и одлучено је да свако ко је Римокатолик, а служи се српским штокавским језиком, мора бити Хрват.

На то се надовезала политика хрватског права Анта Старчевића, Јосипа Франка и Еугена Кватерника, настала у 19. веку по узору на мађарски национализам, по коме у хрватској држави, чија је територија крајње произвољно одређена, може да постоји само хрватски политички народ, а сви остали, нарочито православни Срби, у њој немају места.

Крајишки Срби су били војници Беча и Венеције, чувари њихових граница од Турака. Беч (који је након Наполеона преузео и венецијанске територије у Далмацији) је Србима граничарима давао огромне повластице. 

Срби су за своју војничку услугу добијали живот у релативној слободи, поседовању имања и практиковању своје Православне вере. На Србе нису никакав утицај имали Хрвати или аустроугарски хрватски Сабор, о њима се искључиво питао бечки двор. 

Успон Срба војника и растући слој богатих трговаца само је повећавао мржњу зависних хрватских сељака, који у феудалном аустроугарском друштву никакве повластице нису имали. Срби су за Хрвате тако постали оно што су били Јевреји за Немце.

То је слика коју треба имати у виду у 20. веку када почињу велики погроми крајишких Срба. Тако су на пример још 1902. године одржане велике антисрпске демонстрације у Загребу и погром у којима су масовно уништене српске куће и радње у Загребу. 

Студент права Иве Елиговић бацио је камен на Српску банку у Загребу и тада је дошло до сукоба између њега и аустроугарског полицајца који се ту затекао. Маса Хрвата је стала у заштиту студента и кренула камењем да гађа Српску банку, потом Српску штампарију и уредништво Србобрана. Полиција је реаговала али је убрзо хрватска маса спалила уредништво Србобрана. Полиција је још јаче реаговала што је додатно иритирало масу која је почела да пали и разбија српске куће и трговине, да би се све завршило преким војним судом који је зауставио погром.

Од 1902. године па преко погрома у Првом светском рату, инцидената између два рата, геноцида у Другом светском рату, Јасеновца, Јадовна, Пага, јама, дечијих логора, Титове диктатуре, појаве хрватског национализма увијеног у МАСПОК, успона Титовог генерала Фрање Туђмана, грађанског рата 1991-1995, долазимо и до завршног чина и коначног истребљења Срба из наше Крајине.

”Олуја” и ”Бљесак” само су завршни чин геноцида из Другог светског рата и тежње политике хрватског праваштва (која је опстала и у Титовом комунизму) да се ”шизматички” Срби, као ”реметилачки фактор”, како је говорио Старчевић, елиминишу из онога што они сматрају хрватском државом.

На крају судбина крајишких Срба била је запечаћена. Оно што није успело ни Турцима, ни На крају судбина Мађарима, ни Венецијанцима, ни Аустријанцима, ни усташама, нити комунистима, успео је да оствари Титов генерал Фрањо Туђман, под покровитељством Немачке и америчког председника Била Клинтона, у року од 48 сати, када је на Брионима у јулу 1995. године скован план за коначан нестанак народа, који је пре почетка Првог светског рата чинио половину становништва данашње хрватске територије.

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Твитер

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *