Никола Пашић

Државником се сматра особа која поседује ретку политичку вештину и искуство, способан је за велика државна дела и као такав ужива шире поштовање људи сличних њему као и готово целе његове заједнице. Никола Пашић се не само уклапа у дефиницију државника, него стоји раме уз раме са свега неколико личности српске историје који су се одликовали великом државничком способношћу.

Но као и свака значајна историјска личност укључена у велика државничка дела, посебно личност која не долази из круга канонизованих светитеља, и Никола Пашић је имао својих мана, лоших процена и погрешних одлука. Било је и неколико примера злоупотребе државног положаја које су се готово искључиво односиле на заштиту његовог сина Радомира ”Радета” Пашића, но породични односи, на разочарење многих љубитеља интрига, неће бити тема овог биографског чланка о Николи Пашићу. Ако је Раде био лош син и човек, његови синови односно унуци Николе Пашића су се искупили својом службом Отаџбини у најтежим тренуцима Другог светског рата и угледом који су међу Србима уживали.

Никола Пашић био је дугогодишњи вођа радикала, водећа политичка личност из златног доба српске демократије и парламентаризма, и председник низа српских влада које се сматрају најбољим владама у нашој националној историји.

Никола Пашић је рођен на Никољдан 1845. године у Зајечару, од оца Петра трговца и мајке Пене. Његов деда био је пекар, такође у Зајечару. Као и око већине истинских српских великана, многе балканске било историјске или нове нације се такмиче чији је заправо Никола Пашић. Ту се појављују теорије да је Бугарин, Цинцар или Македонац, но истина је сасвим другачија. Баш као и Михајло Пупин и Свети Јустин Поповић, даље порекло Николе Пашића, које је и он сам често истицао, јесте из тетовског краја, тачније из села Рогачева у Старој Србији (данашња граница између Северне Македоније и Косова и Метохије). Ту никада није било ни Цинцара, ни Бугара, посебно не некаквих Македонаца.

У школу је кренуо релативно касно, али је био изванредан ђак. И док је трајала изградња зајечарске гимназије, Никола Пашић је похађао гимназије у Неготину и Крагујевцу, где је и матурирао. Уписује технички факултет Велике школе у Београду (тако се тада звао Београдски универзитет) и на основу академског успеха добија стипендију за студије на најпрестижнијем техничком универзитету на свету, Политехничком факултету у Цириху ЕТХ, на коме су између осталих студирали и упознали се Милева Марић и Алберт Ајнштајн. У Швајцарској се упознао и дружио са кнезом Петром Карађорђевићем, Светозаром Марковићем, Пером Тодоровићем, Пером Велимировићем, Лазаром Пачуом, Јованом Жујовићем, Митом Ракићем и осталим угледним Србима који су се кретали између Београда, Париза и Швајцарске.

Са дипломом инжењера са најпрестижније школе у Европи, Никола Пашић проводи годину дана пројектујући пругу Беч-Будимпешта након чега се 1873. враћа у Кнежевину Србију. Радио је годину дана као инжењер у Министарству грађевина када одлучује да се кандидује за народног посланика.

Током владавине тзв. уставобранитеља (1842-1858) и Карађорђевог сина кнеза Александра Карађорђевића, Кнежевина Србија се определила за будуће увођење парламентарне демократије, а након доношења ”Намесничког устава” из 1869. по смрти кнеза Михаила, парламентарна демократија је неповратно заживела у нашој кнежевини са једним од најширих права гласа у тадашњој Европи.

Била је то сељачко-грађанска демократија, у којој се Народна радикална странка, основана 1881. године, убедљиво најбоље снашла, стичући велику подршку посебно код сељачког становништва. У међувремену, по избијању устанка српског народа Херцеговине и Босне тзв. Невесињске пушке из 1875. године против Османског царства, који за последицу на крају имао и окончање турске окупације ове историјске српске земље, Никола Пашић одлази у Херцеговину и учествује у оружаној побуни стављајући се на располагање српским устаницима.

Никола Пашић постаје први председник главног одбора Народне радикалне странке одмах по њеном оснивању. Народна радикална странка је заједно са Николом Пашићем пролазила кроз неколико политичких фаза. Од залагања за одређена социјалистичка решења и неискључивања револуције као средства политичке борбе, преко жестоких заштитника парламентарне демократије и плурализма уз осуду револуционарних тенденција, па све до бужоаског и капиталистичког конзервативизма. Како је сазревало српско друштво, тако су сазревале и њене водеће политичке снаге.

Радикали су били прва српска политичка странка са снажним везама са царском Русијом (и Француском) и то се задржало све до пропасти Русије 1917. године. Њихова веза са Русијом посебно је нервирала краља Милана Обреновића, блиског Аустроугарској, који је успевао да онемогући радикале да преузму власт у Србији кроз разне коалиционе владе упркос подршци коју су радикали уживали у народу. Такав однос према најјачој политичкој странци и катастрофална одлука краља Милана да слободољубивим Србима одузме оружје у циљу јачања стајаће српске војске, коју је претходно основао кнез Михајло, довело је до чувене Тимочке буне 1883. у зајечарском крају.

Никола Пашић је претходно 1878. у Зајечару био изабран за народног посланика и жестоко се противио одлуци краља Милана да се народу одузме оружје организујући кампању да не сме да дође до угрожавања права на ношење оружја јер је оно служило као гаранција слободе сваког српског сељака и грађанина. Буна је толико била озбиљна и широка да је краљ Милан на устанике послао војску да је угуши док је 734 особе ухапшено, а 21 особа је била осуђена на смрт. Међу њима су били и радикалски прваци Никола Пашић и Аца Стојановић из Књажевца који су успели да побегну у Бугарску и тамо привремено емигрирају.

Живећи у Софији, Никола Пашић остаје посредно укључен у политички живот у Србији. Уживао је велики углед, посебно код бугарског кнеза Фердинанда Кобурга и бугарских радикала, чијем је оснивању кумовао. Такође, у Софији се још више зближава са представницима царске Русије, чију подршку је уживао практично до самог краја.

Углед Николе Пашића у Бугарској и посредна подршка Кнежевине Бугарске радикалима је била један од разлога за избијање Српско-бугарски рата 1885. (главни разлог је било уједињење Бугарске и Источне Румелије супротно одлукама Берлинског конгреса уз корекције границе према Србији). Наша краљевина доживљава пораз у овом рату, но и поред тога, није дошло до промене границе између Србије и Бугарске. Након овог краткотрајног рата, краљ Милан амнестира све осуђене радикале за учествовање у Тимочкој буни, осим Пашића, који је остаје у изгнанству у Бугарској и у блиским везама Русима, што траје све до абдикације краља Милана 1889. када се Пашић враћа у земљу.

Током владавине краља Александра Обреновића, Пашић је био председник Народне скупштине у неколико наврата, градоначелник Београда, српски посланик у Санкт-Петербургу (у покушају да га краљ склони као непожељног политичког противника), министар спољних послова, министар финансија и председник владе. Био је и затваран два пута, једном због оштре критике династије Обреновић у листу ”Самоуправа”, а други пут због ”Ивањданског атентата” 1899. тј. покушаја атентата на краља Милана у Београду, када су краљ Милан и краљ Александар за то неосновано оптужили вође радикала.

Због Пашићеве одбране против конструисаних оптужби за атентат на краља Милана која је бацила сенку на Народну радикалну странку и изазвала разочарење код код њених млађих чланова, ова странка се цепа и из ње се издваја Самостална радикална странка из које ће, по југословенском уједињењу 1919. преоменити име у Демократску странку. Убрзо је ослобођен конструисаних оптужби на инсистирање Русије и Аустроугарске и након Ивањданског атентата, Пашић одлучује да се повуче из активног бављења политиком.

Након повлачења, краљ Александар Обреновић га често позива на консултације и саветовања, иако је Пашић инсистирао у разговорима на томе да више не жели да се бави политиком. Упркос томе што је био велики противник Обреновића, Никола Пашић није учествовао у завери против краља Александра тј. није имао удела у Мајском преврату 1903. Једноставно није био у добрим односима са Ђорђем Генчићем и политичким кругом завереника, а такође ни са официрима окупљеним око Драгутина Димитријевића Аписа који га нису укључивали у своје планове.

Чак и након државног удара, радикали нису формирали наредну владу упркос победи на изборима који су уследили након преврата. Међутим, опредељење краља Петра за потпуну реафирмацију демократије резултирало је доминацијом радикала на изборима, који су наредних 15 година састављали готово све владе без прекида. Никола Пашић одлучује да се врати у политику, но он није био на челу свих тих влада него је допуштао другим првацима Народне радикалне странке и других странака да стану на чело. У почетку је био против краља Петра Карађорђевића, но видевши колико је популаран у народу био ”чика Пера” и колико је привржен начелима парламентарне демократије, променио је мишљење.

У том времену када је Никола Пашић био убедљиво најјача политичка снага у нашој краљевини, Србија је доживела свој највећи успон. Израсла је у веома напредну демократску државу, бележила је велике економске успехе као и највеће стопе економског раста у Европи, кренула је у значајно повећану индустријализацију, обновила је и осавременила војску најмодернијим средствима, посебно топовима које је набавила у Француској. Такав велики успон Краљевине Србије засметао је Аустроугарској која се Србији светила масовним репресивним мерама против српског народа посебно у Босни и Херцеговини коју је окупирала.

Аустроугарска намеће 1906. Србији жестоки царински рат из кога Никола Пашић и краљ Петар излазе као апсолутни победници 1911. године. Претходно су донели читав низ мера које су омогућиле нашој краљевини да се извозно преоријентише на западноевропско и светско тржиште кроз потписивање низа трговинских споразума и закупом луке Солун. Никола Пашић успева и да сачува мир у Србији након њеног највећег искушења током незаконитог проглашења аустроугарске анексије српске етничке земље Босне и Херцеговине 1908. што је изазвало незапамћене изливе негодовања на ивици популарног устанка широм наше краљевине. Просто, Никола Пашић и краљ Петар су знали да у евентуалном Српско-аустроугарском рату не би постојала шанса за успехом јер се наш савезник Русија опорављала после пораза у Руско-јапанском рату 1905.

Пашић је био један од кључних оснивача Баканског савеза 1912. који ће за последицу имати удвостручење територије наше краљевине после Првог и Другог балканског рата (1912-1913). И поред тога што су велике силе, првенствено Аустроугарска и Велика Британија спречиле Краљевину Србију да задржи ослобођену северну половину Албаније, која је заједно са западном Вардарском Македонијом требала да се прикључи Краљевини Србији, Пашић је у Лондону током мировних преговора 1912. успео да се избори за источни део Вардарске Македоније који је иницијално требао да припадне Бугарској. Након одлуке великих сила да оснују Албанију, Пашић се борио и изборио брдо по брдо, село по село за повратак целокупне Вардарске Македоније као Старе Србије у матицу. У истом ритму је наставио жестоко да се бори за свако српско село у Македонији током потписивања Букурештанског мира 1913.

Први светски рат Николу Пашића дочекује такође на месту предсендика српске владе. Играо је веома важну улогу у одбрани земље и народа, посебно у помоћи восјци и омогућавању њених најбољих официра да организују учешће српске војске у рату.

У српској ратној престоници Нишу, народна скупштина је у децембру 1914. једногласно усвојила Нишку декларацију о уједињењу Јужних Словена у једну државу, са циљем да између осталог изазове комешање у редовима војника словенског порекла у Аустроугарској војсци у чему је успела. На основу ове једногласне одлуке, Пашићева влада је ставила све своје потенцијале ”у службу велике ствари Српске Државе и Српско-Хрватског и Словеначког племена“. Овако проглашени југословенски ратни циљ Краљевине Србије, изузетно је ослабио Аустроугарску изнутра која се никада није опоравила од серије унутражњих криза. На истим темељима донета је и Крфска декларација српске владе и Југословенског одброа 1917.

Захваљујући Анту Трумбићу и снажним Пашићевим везама са водећим руским дипломатама, Србија пред крај 1915. године први пут сазнаје за постојање тајног Лондонског споразума које су потписале велике силе међу собом, а који састављеса циљем намамљивања Италије да уђе у светски рат на страни Антанте са обећањем италијанског проширења на Алпима, Јадранској обали и формирања колонијалне управе у малоазијском делу Турске. Као успутна последица овог уговора прдвиђено је било и проширење Србије (и Црне Горе) на Босну и Херцеговину, Славонију и јужну Далмацију, али без Баната који би цео припао Румунији.

Америчка интервенција из 1917. која је одлучила Први светски рат, Октобарска револуција у Русији и велика пролећна офанзива Немачке и Аустроугарске из 1918. под вођством Ериха Лудендорфа, коначно су определили велике силе да не допусте никакву обнову Аустроугарске и да се иде на раздвајање Аустрије и Мађарске, и југословенско и чехословачко уједињење.

Услед нестанка царске Русије са светске мапе која је једина од великих сила инсистирала на српском проширењу без југословенског уједињења, Никола Пашић је знао да мора да нађе нови ослонац у српској спољној политици и нашао га је у Француској Жоржа Клеменсоа и САД Вудроа Вилсона. У таквој консталацији снага, Пашић је био свестан да било какав сан о проширеној Србији без прихвата аустроугарских јужних Словена није био могуће остварити. Циљ Пашићеве политке као председника српске владе у том тренутку је било очување међународноправног континуитета Краљевине Србије у новој држави и залагање за њену поделу на српски, хрватски и словеначки део у федералном устројству.

Крајем децембра 1918. бива именован за шефа српске (а самим тим и југословенске) делегације на Париској мировној конференцији. Током конференције и скоро двогодишњег боравка у Паризу уживао је највећи углед као државник једне земље која је била победник рата, али није била у кругу великих сила. И попут мировних преговора у Лондону 1912. и Букурешту 1913. када се борио за сваки педаљ српске територије, тако исто се борио и у Паризу, при чему су му повремене посете мировној конференцији од стране регента Александра Карађорђевића, који је уживао највећи углед који је један Србин икада уживао код великих сила, веома помогле, а што је он знао да искористи. На тај начин и уз преговарачке способности које је имао и таленат да искористи углед других људи за националне циљеве (попут Михајла Пупина) успео је да се избори за уједињење српског Баната са матицом, промптно признавање уједињења некадашње Краљевине Црне Горе са Краљевином Србијом од стране великих сила, проширење територије на Цариброд и Босилеград, Струмицу, поделу Барање на већи српски део и мањи мађарски, итд. Није успео да наговори велике силе да врате Скадар Србима, није успео да задржи Печуј и Темишвар у којима се налазила српска војска и није успео да задржи Задар са великим бројем Срба у нашој краљевини.

По потписивању Париског мировног уговора 1920. и читавог низа мировних споразума са некадашњим централним силама којима су се коначно признала наша проширења и право на ратну одштету, Никола Пашић се враћа у земљу. Стекао је невероватну популарност, посебно код Срба ван Краљевине Србије, у Срему, Банату, Бачкој, Барањи, Славонији, Војној Крајини, Босни, Херцеговини, Старој Србији, који су носили његову странку у нове изборне победе.

Приликом преговора о доношењу Видовданског устава 1921. противио се успостављању унитарне југословенске државе и залагао се за одређивање унутрашњих граница српског, хрватског и словеначког дела краљевине. Његово виђење није однело превагу, већ виђење о унитарној држави које су заступали Љубомир Давидовић, Светозар Прибићевић и Анте Трумбић. Пашић се залагао да Краљевина Србија као историјско-политичка творевина не сме да се тек тако уједињује у нову државу, а да претходно јасно не омеђи оно што је њено. Од 1921. до 1926. Никола Пашић обавља функцију председника владе и кључна је политичка личност Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Умире изненада 10. децембра 1926. од последица можданог удара, у 81. години живота. Сахрањен је и дан данас почива на Новом гробљу у Београду. Био је ожењен најбогатијом Српкињом свог времена Ђурђином Дуковић из чувене породице српских трговаца и индустријалаца из Трста и са њом је имао троје деце. Живео је у својој кући у Француској улици 21 у центру Београда. Био је лични пријатељ цара Николаја II Романова и настојао је да се краљ Александар I Карађорђевић ожени једном од његових ћерки. Добитник је читавог низа највиших српских, југословенских и страних ордена.

Ушао је дубоко у историјску и националну свест српског народа, а његове мудре реченице се и дан данас користе у нашем политичком речнику. Без обзира на покушаје нове кинематографије и публицистике да умање значај овог државника, Никола Пашић као српски Елефтериос Венизелос остаје једна од најзначајнијих личности наше свеукупне историје.

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Твитер

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *