Манастир Ђурђеви ступови у Беранама

Своју задужбину манастир Ђурђеви ступови у Беранама подигао је господар Будимља, жупан Стефан Првослав, син великог жупана Тихомира, односно синовац Стефана Немање 1213. године.

Манастир је посвећен Светом Великомученику Георгију који је живео крајем трећег и почетком четвртог века. У време свог земаљског живота прославио се божанским врлинама и мученичком смрћу за Христа, а после смрти молитвеним заступањем верника и безбројним чудесима у славу Божију.

У овом бисеру српске средњовековне баштине на десној страни наоса налази се гроб ктитора, над којим стоји запис: „Жупан Првослав, син великога жупана Тихомира, синовац светога Симеона Немање и ктитор места сегов“.

Манастир Ђурђеви ступови у Беранама подигнут је на левој страни Лима, под Растовцем, на заравни која се зове Ступови, одмах изнад реке понорнице где извире кристално чиста студена вода.

Србија је у средњем веку била једна од најразвијенијих земаља у Европи, а Жупа будимљанска једна од најразвијенијих области средњовековне Србије.

Од 18. до 20. века Турци су чак пет пута пљачкали и палили овај манастир и то 1738, 1825, 1862, 1875. и 1912. године. Будимљанска митрополија се по свему судећи угасила 1738. године када су први пут спаљени Ђурђеви ступови.

Тада га је запалио потурчењак Црнојевића Махмуд-паша. Када је други пут светиња запаљена 1825. године, палитељи су били Ђулбег Шабанагић и Хасан Хот. Светиња је горела трећи пут 1862. године када га је запалио Дервиш-паша. Четврто разарање збило се на Преображење Господње 1875. године, а када су Турци хтели да га поново запале 1898. године српски народ се дигао на ноге и одлучио – или ће одбранити манастир, или ће изгорети у њему.

Међу људима спремним мрети за Крст часни и слободу златну истицао се свештеник Максим Поповић, звани Лужац, који је све присутне исповедио и заједно са народом остао унутар здања да бране манастир. Како је остало записано, отац Максим Поповић, са епитрахиљем о врату, камилавком на глави и сребрним крстом у десној руци, а путиром светог причешћа у левој руци, обратио се заточеницима Васојевићима:

“Бранећи свете Ђурђеве ступове, браните и своју отаџбину, своју веру, и животе своје, и својијех, и аманет и образ отачески, и у том циљу, ако буде суђено да ова светиња и по пети пут буде горела, решисмо да и ми са њом у њој изгоримо и пођемо Богу на истину. И сад, браћо, пре овога светога причешћа тражим да се сви исповедите, да ли је ко од вас увредио родитеља, или брата, или пред невољником затворио врата, нејака увредио, веру погазио, криво се клео, или се такао камена међаша… Јер, не признати грех и не покајати се, није мањи грех од греха чина против Божје воље“…

Мештани су, скинутих капа, стајали један за другим у реду и примали предсмртно свето причешће.

Манастир је тада одбрањен, али је пети пут спаљен 1912. па обновљен 1925. године.

Тако је ова светиња надживела све невоље. Под његовим сводовима одржавани су народни зборови и сабори. Договарани су устанци и буне. У њему је проглашена независност Васојевићке кнежевине Холмије, под вођством контроверзног кнеза Николе Васојевића. 

На Васкршњем сабору 1857. године, донесена је одлука о уједињењу Васојевића, као једном од племена Седморо Брда, са кнежевином Црном Гором, у коју су они унели више од пола територије тадашње Црне Горе.

Неке од најистакнутијих историјских личности и прваци српског племена Васојевића су били игумани овог манастира. Међу њима се највише истичу игуман Нићифор и игуман Мојсије Зечевић, који је представљао духовног вођу Васојевића у борби против Турака и био чувени законодавац.

Храм je 2013. године обележио 800 година постојања.

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Твитер

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *