Хрватска србофобија

Не треба бити велики познавалац историје да би се знало да Хрвати последњих 200 година на Србе не гледају са симпатијама, најблаже говорећи. Па како то да одређени део српског народа, који се некад називао југословенима и комунистима, а данас грађанима света и либералима, толико воли све хрватско и, истовремено, с презиром гледа на све што има везе са народом из којег потичу. 

У овом кратком тексту покушаћемо да објаснимо узрок хрватске мржње према Србима, али и неку врсту дивљења и љубави коју један (на сву срећу мањи) део српског народа осећа према Хрватима.

На почетку треба рећи да наш народ никада није имао проблема са правим Хрватима, односно оним народом који се заиста тако звао и имао свој посебан језик. Срби су с њима имали добре комшијске односе без сукоба. Под турским налетима, највећи број Хрвата и њиховог племства раселио се по Европи, а део који је остао био је далеко малобројнији од Срба који су живели на том подручју. Ватикан је захваљујући свом великом утицају на тим просторима један део српског народа похрватио тако да су се хрватским именом почели називати сви који живе на подручју данашње северозападне Хрватске. Тај тренд се ширио на исток, тако да су Хрватима постали прво Срби католичке вероисповести, а затим се и одређени број Срба православе вероисповести прво покатоличио, а затим и похрватио.

Једина улога те нове, вештачки створене, нације био је ширење утицаја Ватикана и продор католичанства на исток, на штету православља, а у њеном стварању интерес су виделе и неке западне силе, пре свега Аусто-Уграска и Велика Британија, којима је одговарало слабљење српског фактора.

За постојање сваке нације неопходни су митови, легенде, историјски догађаји и личности чије ће постојање у колективној свести бити кохезивни фактор који ће припаднике те нације држати на окупу и изграђивати им свест да су део нечег посебног у односу на друге. Код Срба су неки од њих Немањићи, Косовски бој, устанци и буне против Турака итд.

У томе је и једини разлог хрватске срофобије. Оправдана несигурност у тренутни идентитет тера Хрвате да своју посебност темеље на основу негације српског порекла. Тако ће њихов „отац домовине“ (чију „титулу“ не доводи у питање нико у Хрватској, од екстремне деснице до екстремне левице) Анте Старчевић, у свом делу Писма Магјаролцах, о Србима записати: ”Славосерби су сужањска пасмина, скот гњуснији од икојега другога. Узмимо у човеку три ступња савершенства: ступањ животиње, ступањ разбора, и ступањ ума, душевности. Славосерби нису подпуно достигнули ни најнижи ступањ, а из њега не могу се дигнути. Они немају свест, …не могу мучат ни лајат, мироват ни скакат, него се у свему владају како им њихови пастири одређују”. 

Дакле, пишући ове редове, он заборавља да је његова породица српског порекла и да му је, што је још горе, мајка била припадница народа који он назива „сужањском пасмином, скотом гњуснијим од икојега другога“. Дакле, када видимо овакве мисли (а таквих има још много) „оца хрватске домовине“ не треба се чудити зашто је србофобија толико присутна код Хрвата. Хрвати последњих 200 година на Србе не гледају са симпатијама тако да негација српског порекла, и мржња према Србима која из тога проистиче, је кључна тачка хрватског идентитета.

Ивор: vidovdan.org

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Твитер

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *