Марко Краљевић као турски вазал

Највећи јунак наше епске прошлости (уз Милоша Обилића) краљ Марко Мрњавчевић, познатији као Краљевић Марко није постао турски вазал 1371. године, непосредно после Маричке битке и трагедије српске војске приликом које страдају његов отац краљ Вукашин и стриц деспот Јован Угљеша. 

Наиме како откривају истраживања професора средњевековне историје Бобана Петровског са Универзитета Свети Ћирило и Методије у Скопљу и истраживања тима историчара са Београдског универзитета, Краљевић Марко није постао турски вазал 1371. године већ се то десило тек четрнаест година касниј односно 1385. године, а постоје поуздани подаци о његовом пружању озбиљног војног оптора Турцима у делу Србије под његовом управом у међувремену.

Те 1385. године Краљевић Марко учествује у серији битака против Турака код Битоља, када бива последњи хришћански владар у својој околини који је био приморан да постане турски вазал, задржавајући своју власт над утврђеним градом Прилепом и данашњим западним делом Северне Македоније, затим источном Албанијом и деловима северне Грчке и српске покрајне Косова и Метохије. 

Те исте године Краљевић Марко шаље свог млађег брата Иваниша Мрњавчевића у помоћ својим савезницима српским господарима Зете и Северне Албаније Балшићима у борби против Турака, када у бици код Берата у Албанији (Битка на Саурском Пољу) те 1385. страдају и Балша II Балшић и Иваниш Мрњавчевић које убијају Турци.

Дакле у ситуацији страшних војних напада на Маркову државу и када су сви хришћански владари већ постали турски вазали, Марко је морао да повуче једини исправан потез. 

Подсећамо, вазалство не значи губитак самосталности односно пад под Турке, већ плаћање годишњег харача и давање војног доприноса за војне походе.

Зашто је Краљевић Марко повукао овај потез? То је она чувена дилема да ли сачувати народ или наставити пружање отпора по сваку цену, а који подразумева напуштање свог народа. Његова преостала два брата Андријаш и Дмитар Мрњавчевић бивају непомирљиви и напуштају свој народ одлазећи међу Угаре са којима настављају беспоштедну борбу са Турцима до краја својих живота. 

Но они то ипак раде за рачун стране силе, не обазирући се у потпуности на народ који Краљевић Марко, на крају крајева, није могао да остави. Због оваквог његовог става и његових најплеменитијих витешких особина које је за живота непрестано испољавао, српски народ га је толико заволео и прославио у својим песмама, сликама, култури и уметности.

Историја је несумњиво показала да је потез Краљевића Марка био исправан одлучивши се да остане уз свој народ до краја јер ми смо у највећем броју заправо потомци оних који су остали уз народ ма како се тај народ кретао. 

Они који су отишли, попут браће Краљевића Марка, свакако нису то учинили из неоправданих разлога, но то је тема за дубље филозофске расправе.

У нашој националној историји Марко Краљевић је управо симбол останка уз свој српски народ по сваку цену!

Битка на Ровинама (у данашњој централној Румунији) 1395. представљала је ватрено крштење првог и најбољег витеза тадашње Европе осамнаестогодишњег Стефана Лазаревића, сведока свих дешавања у вези са овом великом битком. 

Српске одреде тешких оклопника у овој бици предводили су краљ Марко Мрњавчевић, деспот Константин Драгаш (деда последњих ромејских царева Јована VIII и Константина XI Палеолога-Драгаша), Константин Балшић и млади Стефан Лазаревић. Тада су српски тешки оклопници због вазалног односа били приморани да ратују за Турке у њиховом походу на Влашку када су доживели пораз од Влашког кнеза Мирче I Старијег.

Последње речи Краљевића Марка упућене свом побратиму Константину Драгашу поред кога је стајао Стефан Лазаревић биле су: 

”Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату“.

И Краљевићу Марку и Константину Драгашу су услишене молитве и они гину на бојном пољу.

Аутор слике Душан Марковић

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Твитер

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *