Стефан Немањић (Првовенчани)

Како се велики жупан Стефан Немања повукао у живот духовности и промишљања, изазован задатак да настави своје дело пао је на самоизабраног наследника и његовог средњег сина који се звао Стефан Немањић (Првовенчани). 

У присуству властеле, на сабору код Петрове цркве 25. марта 1196. године, Немања је предао престо Стефану Немањићу, док је њега и његову жену Ану замонашио епископ рашки.

Крећући се често проблематичним политичким водама југоисточне Европе раног 13. века, средњи син Стефана Немање је током своје владавине (која је трајала преко тридесет година) успео да подигне српску државу на ранг краљевине. Такође је, уз помоћ свог млађег брата Растка, успео да издејствује аутокефалност српске православне цркве 1219. године.

Као своју задужбину оставио је један од најлепших бисера српске средњовековне баштине, манастир Жичу.

Владајући, он је удруживао ратничку способност и дипломатију. Бележио је и тешке тренутке као што је онај при почетку владавине када је морао да напусти престо и оде у изгнанство 1202. године.

Прстен Стефана Немањића (Првовенчаног). Чува се у ризници манастира Студеница

Стефан Немањић (Првовенчани) је један од првих значајних писаца оригиналних житија владара-светитеља у српској књижевности, а његов стил постао је узор писцима. Његово најзначајније дело је „Житије Светог Симеона“ у којем је описао живот и чуда свога оца.

Управо владарска смелост и широко образовање омогућили су Стефану Првовенчаном да сваки историјски догађај своје епохе преокрене у корист сопственог краљевства. Захваљујући мудро вођеној политици, он је у историји остао запамћен као владар који је знао како да освоји и, што је још важније, како да сачува оно што је стекао. 

Свој узбудљив и до краја испуњен живот, завршио је замонашен у последњим тренуцима живота, са именом монах Симон. Умро је 24. септембра 1228. године.

Српска православна црква га прославља као преподобног сваког 24. септембра, односно 07. октобра по новом календару.

Занимљиво је да се у српској јавности о Стефану Првовенчаном често погрешно говори као о првом српском краљу. Исправно је тумачити реч првовенчани као први крунисани (венац је круна) из династије Немањића, а не као први српски краљ, јер је било српских краљева и пре Немањића.

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Твитер

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *