Манастир Светог Николе у Куршумлији

Манастир Светог Николе у Куршумлији задужбина је великог жупана Стефана Немање и подигнут је, заједно са манастиром Пресвете Богородице, између 1152. и 1166. а најкасније до 1168. године.

Биографи преподобног Симеона Мироточивог, Стефан Првовенчани, Свети Сава и Доментијан се не слажу у погледу редоследа подизања Немањиних задужбина у Куршумлији. Док Стефан Првовенчани и Доментијан на прво место стављају зидање Цркве посвећене Богородици, свети Сава пак тврди да је прво сазидан манастир светог Николе.

Ипак, без обзира на ове разлике, сви се слажу у једном, да је по зидању манастира дошло до сукоба између Немање и његове браће, који су му оспорили ктиторски рад. У овом сукобу Стефан Немања је изашао као победник и 1168. постао велики жупан.

Убрзо је поред манастира саградио двор, а Куршумлија је, тада позната под именом Беле Цркве, постала седиште жупаније. Како су, наиме, Немањине задужбине биле покривене оловним крововима који су се пресијавали на сунцу, народ их је назвао Белим Црквама, а отуда је и насеље добило име Беле Цркве.

У манастиру светог Николе се од самог оснивања одвијао јак духовни живот, а уживао је, по сведочанству Студеничког типика, и велики углед. Управо је у овом манастиру, по добијању српске црквене самосталности у Никеји 1219. године, бива смештено седиште новоформиране Топличке епископије.

Данас, нажалост, нису сачуване оснивачка и друге повеље за властелинство Топличке епископије, па се не зна које је све поседе и привилегије имала. Претпоставља се да је, по проглашењу Царства и уздизања српске Цркве на ранг патријаршије 1346. године и она уздигнута на ранг митрополије.

Остаци манастира Светог Николе у Куршумлији 1878. године

Шта се догађало са Црквом светог Николе након Косовске битке 1389. године и турског освајања Топлице 1453. године није довољно познато. У првој половини 16. века, у историјским изворима помиње се извесни белоцрквански митрополит.

Овај податак указује да се митрополија и поред свих проблема одржала, а помен Беле Цркве у титули митрополита сведочи да је седиште митрополије остало у Цркви светог Николаја. На основу истраживања Олге Зиројевић, знамо и да су обе Немањине задужбине у Куршумлији, судећи по плаћању годишњег прихода, биле активне у периоду између 1455. и 1530. године.

После Велике сеобе Срба 1690. године Црква је већ била пуста. У једном тренутку Турци су скинули њен оловни кров и према предању излили куршуме. Отуда је потекао и савремени назив града- Куршумлија.

Занимљиво је и да је у Османском царству, поред Куршумлије у Топлици, постојао и кадилук Куршумлија у санџаку Кенгри у Азији.

У 18. веку, према Троношком летопису, манастир Светог Николе у Куршумлији је даље пуст, а коначно је разрушен половином 19. века.

По ослобођењу Топлице, Феликс Каниц пише да оно што је остало од Цркве, упркос тешкој запуштености, и даље представља једно од најлепших дела средњовековне српске зидане архитектуре, те препоручује српском министру грађевина да се обнови. Први потез на заштити ове светиње направио је Народни музеј из Београда 1910, када је направљена кровна конструкција. После Другог светског рата настављено је са обновом, која је са прекидима трајала све до 2003. године.

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Твитер

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *