Милош Обреновић је омогућио напредак српског села и сељака

За разлику од других крајева у којима су Срби живели, у Кнежевини потом и Краљевини Србији никада није било глади, а сељаци нису обрађивали никаква феудална имања великих земљопоседника, већ је Србија била једна од првих држава у Европи која је спровела аграрну реформу у складу са буржоаским капиталистичким друштвеним оквирима за које су се наши преци определили. Кнез Милош Обреновић је визионарски у дело спровео аграрну реформу 1830. године која је омогућила дугорочни напредак српског села и сељака.

Та реформа је касније унапређивана новим решењима, а чувеним Српским грађанским закоником (тек четвртим у Европи после Француског, Аустријског и Холандског) из 1844. регулисана трансформација широких српских породичних задруга у имања која је држала једна породица.

Док је у Кнежевини и Краљевини Црној Гори, коју су буџетски понајвише издржавале царска Русија, а потом и Србија, била изражено висока стопа исељавања, што важи и за српске крајеве у Аустроугарској, Србија је доживела да крајем 19. века после Сједињених Држава постане друга земља на свету по стопи усељавања у њу. 

Сељак је у Србији био свој на своме. Обрађујући своју земљу, напасајући своју стоку на пашњацима и крчећи своје шуме, имао је где да ствара породицу и за шта да се бори у ратовима. Села су се укрупњавала и стварала су се нова, свако село је добило цркву, а већ пред крај 19. века готово свако село у Краљевини Србији је имало и школу.

Милошева реформа је остваривала економски идеал Српске револуције (1804-1817) о економској слободи (капитализму наспрам феудализма), чији је основини циљ био да сељак има довољно земље и буде њен пуноправни господар. Кнез Милош је реформом и поделом бивше спахијске земље признао право на земљу и онима који је нису имали, односно онима који су у Србију избегли из других српских крајева и околних феудалних држава.

Аграрна политика је подразумевала да земља по ослобођењу, сходно обичајном праву и циљу Српске револуције, остане у рукама сељака који су је обрађивали под спахијском управом; као и да се празна земља може заузимати и додељивати онима који имају недовољно или уопште немају земље. То је важило нарочито за досељенике, али само у мери колико ће им бити потребно за могућу властиту обраду и исхрану.

Земља као општенародно добро није могла бити предмет слободног захватања и стицања, како је не би зграбили и закупили појединачне породице и великаши који би личили на спахије.

Кнез Милош Обреновић није допустио у својој кнежевини развој аристократије и великог земљопоседништва (тога је било у на пример у Аустроугарској где су поједини Срби попут Дунђерских или Текелија били огромни земљопоседници).

Једноставно, у његовој кнежевини се нису стицала енормна богатства земљопоседништвом већ најпре трговином, а касније и развојем рударства, индустрије, финансијског тржишта. Милош је то урадио да би створио јаку сељачку популацију, али и поштедео себе конкуренције потенцијалних моћних политичких противника. 

Знао је кнез Милош Србина у душу, шта му треба и како поступити са њим, било када је био попустљив и благонаклон, било када је показивао оштрину и суровост.

Кнез Милош је такође увидео да је врло важно било да спречи пропадање сељаштва продајом имовине због презадужености, тако је 1836. године забранио стављање хипотеке на кућу, окућницу, два вола и краву видећи у томе не само потенцијални економски већ и социјални проблем. То једноставно није могло бити предмет кредитних залога и судских извршења.

Ова визионарска реформа произвела је ефекат велике повезаности српског човека са својом земљом и борбом за очувањем свог положаја слободних сељака против сваке силе која је претила Србији да ће да је претвори у колонију.

На основу поседовања земље, у Кнежевини Србији је створена и тзв. сељачка или српска демократија у којој је слободни сељак који је плаћао порез имао право гласа и право да буде биран, у чему је Србија такође била међу водећим друштвима у Европи.

Другим речима, осим јуначке прошлости, еписког и пратријархалног узгоја и православног етоса, Србин је имао рашта умрети док је бранио своју земљу, и то своју у буквалном смислу те речи. Нема ни Србина, ни Србије без приватне својине над сопственим земљиштем.

Запратите нас и на социјаним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Твитер

One Reply to “Милош Обреновић је омогућио напредак српског села и сељака”

  1. HVALA MILOŠU VELIKI! TI SI OSTAO VELIKAN MEĐU NAJVEĆIM SRBIMA I NAJPAMETNIJIM GLAVAMA, ŠTO SAM NAUČI ŠTO TREBA ČINITI, A NARODNU MUDROST PRIMENITI. ŠTO SAČUVA ONO MALO PREOSTALIH SRBA, ŠTO ODKUPI I OSLOBODI, PA PODELI ZEMLJU SIROTINJI,, SELJAKOVU ZEMLJU KOJU DO TADA NIKADA ONI NISU POSEDOVALI, A U TOM PERIODU TURCI , A SIROTINJA RAJA.. NEMADE NI ZA JAJA. ZATO JE TURKE I SREDIO VELIKI BAJA“,
    SVE JE ZNAO ŠTO MU JE ČINITI..“ČINIŠ ONOLIKO“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *