Покладе

Покладе су, према народним обичајима, сеоска весеља уочи великих постова. Па стога, називи српских поклада су везани за називе Васкршњог, Божићног, Петровског и Великогоспојинског поста. Пред Васкрс се одржавају Месне и Беле покладе у Србији, док се у Русији обележавају празником Масленица.

Већина ових традиција укључује церемонијално спаљивање лутке од сламе која може имати различита симболична значења (вештица*баба зима*Морана). Некада се ова недеља у селима око Смедерева обележавала проласком маскираних поворки које су певале, док би их сељани даривали месом, сланином, колачима, али најчешће јајима. Покладски обичаји постоје међу Србима у Поповом пољу у српској Херцеговини и у Војводини – тзв. „Машкаре“.

Народна веровања су повезивала период поклада са повећаном опасношћу од злих сила и вештица, од којих се народ штитио на симболичне начине, рецимо белим луком или паљењем обредних ватри („олалија“).

У Хомољу, код влашког становништва, постојао је обичај прескакања ових ватри и играња око њих. На Косову су неке покладне поворке симболизовале свате Краљевића Марка. На беле покладе је постојао обичај да се гата, нарочито помоћу јаја.

Већина истраживача сматра ове мистичне обичаје претхришћанским, који су попут староримских Луперкалија (лат. Lupus – вук) имале задатак да одгнају мразеве (Морану -„Бабу Марту што тресе јастуке“) и пробуде Јарила и Велеса да нам донесу топло пролеће усевима.

Зима се терала најчешће маскама вука и других звери – најчешће израђена од рогова, вуне, крзна и са различитим моткама и рогуљама имала је задатак да уплаши демона да не дира и не прилази берићету тога села.

Ако овај празник посматрамо из другог угла оног древног, архаичнијег можда старијег и од саме религије, откривамо уткане ритуале у Покладе. У периоду пре установљена црквених учења и утемељења теологије као основне науке у Средњем веку, људи су за све проблеме кривили зле демоне, веровали су да они постоје и да се против њих могу изборити једино магијским ритуалима.

Занимљиво је да Херодот, отац историје, овај једногодишњи обичај „претварања у вукове“ запажа код Неура, „народа северно од реке Истер (Дунава)“ још VI векова пре рођења Христа.

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејбук

Инстаграм

Твитер

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *