Српска православна црква

Српска православна црква (СПЦ) јесте помесна и аутокефална црква, са достојанством патријаршије. Налази се на шестом месту у диптиху Православне цркве. Њено канонско подручје покрива територије свих држава које су настале на просторима бивше Југославије. На њеном челу налази се патријарх српски.

Године 1219. је први српски архиепископ Свети Сава отпутовао у Никеју где је од цара Теодора I Ласкариса и цариградског патријарха Манојла I Сарантина издејствовао оснивање аутокефалне Српске архиепископије. 

Свети Сава је на тај начин добио посебан документ “томос” који “мајка-црква” (у овом случају Цариградска патријаршија) издаје свакој аутокефалној јерархији и био рукоположен од стране цариградског патријарха Манојла у Никеји за првог “архиепископа српских и приморских земаља“. 

Седиште Српске архиепископије је најпре било у манастиру Жича код Краљева, а од 1253. године до данас седиште је у Пећи – у манастиру Пећка патријаршија.

Свети Сава је 1219. формирао и следеће епархије: Жичка (са седиштем у манастиру Жичи), Рашка (са седиштем у Петровој цркви код Новог Пазара), Призренска (са седиштем у цркви Богородице љевишке у Призрену), Липљанска (са седиштем у старој грачаничкој цркви која се налазила на месту манастира Грачанице), Хумска (са седиштем у манастиру Пресвете Богородице у Стону код Дубровника), Хвостанска (са седиштем у манастиру Богородице хвостанске у Врелу близу Истока код Пећи), Зетска (са седиштем у манастиру Светог арханђела Михаила на Превлаци код Тивта—данас звано “Острво цвећа”), Топличка (са седиштем у манастиру Светог Николе у Куршумлији), Будимљанска (са седиштем у манастиру Светог Георгија “Ђурђеви ступови” у Будимљу код Берана), Дабарска (са седиштем у манастиру Бања код Прибоја) и Моравичка епархија (са седиштем у цркви Светог Ахилија у Ариљу).

Српска архиепископија постојала је све до 1346. године. Након крунисања цара Душана у Скопљу Српска православна црква се уздигла на ниво патријаршије.

Како се немањићка држава све више ширила на остале српске покрајине оснивале су се нове епархије: Бањска (са седиштем у манастиру Бањска код града Звечан), Београдска такође позната и као Мачванска (са седиштем у манастиру Раковица), Браничевска (са седиштем у манастиру Витовница), Дебарска (са седиштем у Пишкопеји у данашњој Албанији), Морозвиздска (са седиштем у манастиру Светог Јоакима Осоговског код Криве Паланке), Нишка (са седиштем у цркви Светог Николаја у Нишу) и Скопска (са седиштем у цркви Светог Димитрија код Скопља). Како се наша СПЦ ширила даље на Балкану и иза Саве и Дунава тако је и страдала увек са својим народом бивајући распета и васкрсавана више пута. 

СПЦ је наша најважнија институција и једина која је као таква преживела и опстала још од Светог Саве до данас. Она је и једина институција која обједињује све Србе на Балкану, а и широм света. Без ње, Срби не би опстали и преживели све историјске недаће кроз које смо као народ прилазили. 

Запратите нас и на социјалним мрежама:

Фејсбук

Инстаграм

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *